Neponovljivi Susi

Ponoć je duboko prošla, konobari su se već uzvrpoljili, ali ljudima je verovatno neprijatno da prekidaju mog sagovornika u zamahu. Peti sat razgovora teče, a teme se samo nadovezuju... „E, a slušaj ovo! Pobedim ja, a Šilja (Miodrag Savić, prim. aut.) me otvori...” Kratka pauza, umetnička. „Podseti me posle da ti pričam za Lovćen, samo ovo za Šilju da završim.” – skače s teme na temu moj sagovornik, i to nepogrešivo, tačno zna gde je stao i šta je započeo. Pripoveda za neke ljude i događaje, bogami i tačno odmereno, ne želeći da iznosi baš sve, jer neke stvari jednostavno treba da ostanu neispričane. Kao što će i njegov život i karijera uvek ostati neispričani, kad god pomisli i on sam da je sve rečeno, uvek ima neki zarez ili tri tačke... Nastaviće se...

Vitomir Susi Cvetić je rođen, kako sam kaže, na „čuveni satum”, barem za one (ili nas) starije – 27. marta 1958. godine. Gazi već 63, a pune 42 proveo je u automobilizmu. Period koji mnogi ne odrade u preduzećima do penzije. Mada Susi na penziju još i ne pomišlja. Tačnije, još samo neka trka sledeće godine i to je to. Valjda očekuje da ljudi poveruju u tu priču u koju ni on sam ne veruje...

U periodu između 1990. i 2000. godine, Vitomir Cvetić bio je naš najtrofejniji vozač. Petostruki šampion u tom razdoblju osvajao je titule 1991-1993,1995. i 1996.

– Mator sam, a ni trke više nisu to što su bile. Nema više tog druženja, događaja, ljudi, pa i kafane! Sve se to nekako izgubilo, valjda narod nema pare. Mada, za druženje ne trebaju pare, ko će ga znati. Nema više respekta, za nas su Šuster, Urbančič, Filipović, šta ti ja znam koja sve velika imena, bili kao bogovi, imali smo strahopoštovanje. Ne očekujem ja to danas, ali klinci slabo znaju red, nema osnovnog vaspitanja. Nema više toliko trka ni u medijima, nekada je sve brujalo danima pred trku, gde god da se vozi. Danas i ne znaš kad ti je trka tu, pred kućom, ništa u novinama i sad na ovim sajtovima i „fejsbucima”, kako već, ništa na televiziji. Direktni prenosi, reportaže, ma idi... Da ti ne pričam da si jedan vikend na Grobniku, pa ideš u Požegu, pa onda na Vodno kod Skoplja, pa se seliš na Pohorje, u Sloveniju. Za sezonu napraviš nekoliko hiljada kilometara samo vukući trkački auto na prikolici, šou – onako više za sebe promrmlja Cvetić sebi „u bradu”, pa nastavi: „Života mi, stvarno razmišljam još jednu trku naredne sezone i da završim. Vozio sam sve živo, od „fiće”, preko „hibrida”, „suzuki svifta”, „sitroena AX”, „opel astre”, a najviše volim ovog „golfa” ili „široka”, isti ti je to đavo. E, znaš da ima sajt za ove ludake što vole te Vagene grupe A, E1 – te „budževine”. Šta me briga, prodam to za dvajs’ ’iljadarki! Al’ će posle da mi bude žao” – sam sebe „preispituje” i demantuje velikan koji će večno ostati upisan kao osvajač najvećeg broja pehara u tim čuvenim „fićama”. – Jeste, to mi skoro neko poslao, ja ti to ništa ne čuvam – 41 pehar sam osvojio u „fićama” (13 prvih, 17 drugih i 11 trećih mesta). Iza mene su veličine poput Vlade Dubljanina, Vićentija Savića i Ljubiše Milenkovića. Ja sam i počeo u tim „fićama junior”, sećam se prve trke, krug u Slavonskoj Požegi. Te „fiće” su ludački išle, recimo Vlada Tref pokojni je imao prosečnu brzinu 138 kilometara na satu u Požegi! Znaš ti šta je to!? Mene učili Dragutin Gule Ristić, Ljuba Milenković i ostali, kako startujem, kako napadam, kako se branim. Taj pehar iz Požege recimo čuvam. I odmah sledećeg vikenda brdska trka na Pohorju, i tamo smo otišli. Ovi moji me uče pravila, ne znam ni šta bi trebalo da radim. Na treningu prvo vreme, celu noć nisam spavao, i sutra pobedim. Kakva je to sreća bila, i danas pamtim.” – završava po malo setno Susi, ali se odmah i veselo nadovezuje: „Bio tad čuveni Branko Bašić iz Buzeta, opasan vozač brdskih trka, u vrhunskom „fići”. Ne moš’ ga pobediš! Posle meni Crvena zvezda, kad sam vozio za njih, kupi tog „fiću”. Stvarno je bio vrhunski. Imao sam i onog „specijala”, taj je isto bio odličan. U Kragujevcu trka, ja 10. Danas nema u celoj sezoni toliko u klasi, tada baš 110 prijavljenih. To, bre, kad se kvalifikuješ za glavnu trku kao da si pobedio! I ovog sam voleo (pokazuje fotografiju), s njim sam mnogo puta pobedio, pogotovo na Lovćenu. Tu sam voleo da vozim, kad dođeš na Ivanova korita puno sve, ovacije, ljudi k’o na vašaru.” – opisuje nezaboravne scene Cvetić.

Vozački i sportski je sazreo za volanom „fiće”, a posle je nizao titule u većim klasama. Menjao je klase kada osvoji titulu, tako je bilo i u „hibridu”, pa u 1.400 N, pa u 2.000 N. Jedino titulu nije osvojio u onoj čuvenoj klasi ST, mada je među prvima dovezao nezaboravni „pežo 405 superturizmo”. Istini za volju, u njemu nije odvezao mnogo trka, jer ga je ubrzo i prodao,

Jedino u najjačoj klasi bez titule: Okolnosti su bile takve da se u „superturizmu” kratko zadržao, pa i nije bilo prave prilike da se bori za titulu, mada je njegov „pežo 405 ST” odlično parirao šampionskoj „alfi 155” Milovana Vesnića

ali se zato najduže zadržao u tim VW produktima, koji nemaju ništa zajedničko sa serijskim „širokom” ili „golfom”, osim eventualno znaka. I danas je ta trkalica u njegovoj garaži u Rakovici, polako je sklapa i sastavlja, jer je delova sve manje, pa su samim tim i sve skuplji.

– Pravim ja to lagano, s njim hoću da odvezem poslednju trku (ko zna po koji put, ponovo!), samo ja to mogu da napravim, znam mu dušu. Mnogo sam se lepo vozio s njim, osvojio mnogo titula, trkao se čak i sa mnogo jačim automobilima, kao onaj prototip Bobana Atanackovića. Taj kao „fića” je za sve nas bio avion, ali smo se ipak trkali, bilo je tu i kontakata, sve u žaru borbe. Boban nas pretekne i misli da je pobegao, iz one „kutije” ne vidi ništa, pa nas i zagradi, udari, bilo je tu svega. Naravno, sve u duhu sporta. Posle sam ga malo zadirkivao, kada sam jedne godine osvojio čuvenu Letnju ligu na Ušću. Predaje meni lično Atanacković pobednički pehar, veliki, znaš kol’ki! Kažem mu ja – „to si kupio za sebe, ali meni je suđen.” – uz osmeh se priseća Cvetić, i nastavlja priču – Jedne godine u Novom Sadu, bore se Boban (Atanacković) i Miško iz Čačka (Subotič, prim. aut.) za titulu. Na treningu Mišku „prolupa” motor, nešto tu oni kao naprave, ali nije to radilo za ozbiljno jurenje i trkanje. Meni ništa ne znači ta trka, puno sam odustajao te sezone i ja mu kažem – „evo tebi moj ’široko’.” Gleda Miško, ne veruje, misli šalim se. Na kraju se mi zamenimo, terao sam onu njegovu „feliciju” dva ili tri kruga, dok nije ponovo „crkla”. Miško se trkao sa Bobanom, i na kraju pobedi, osvojivši prvu titulu šampiona.

Između svih ovih priča i anegdota provlačile su se i teme koje nisu usko vezane za sport. Iz nekih lepih, ali i teških vremena, u kojima se Cvetić našao, nekada i sasvim slučajno. Kao kada je, recimo, kao perjanica tadašnjeg moćnog kluba Tref, bio mentor Marku Miloševiću... „On je bio tada klinac, baš je voleo trke, i uopšte on nije bio loš. Pusti tu političku priču, sportski je hteo da sluša i uči, nije se plašio ničega. E, a i Sloba je voleo trke. A što ga se Marko plašio, ihaaaa... Al’ nema veze, to onako, nego da ti završim za Šilju i to otvaranje na aerodromu...”

Sati prolaze, priče se nadovezuju, ali smo sada definitivno sigurni da ceo sportski život, ali i sve to što je u tim vremenima išlo uz automobilizam, traži ozbiljniju priču. Neku knjigu – biografiju. Šta misliš naslov recimo „Ja, Susi”, upitasmo sagovornika. U tom momentu je Cvetić, kao retko kada, ostao zbunjen. Kratka pauza i odgovor u njegovom stilu – „Beži bre, šta će mi to!?” Trebalo bi...

JOŠ UVEK PRIVRŽEN STAZI

Vitomir Susi Cvetić je debitovao na trkama 1980. godine, naravno u „fići junior”. Svoju prvu titulu osvojio je 1988. godine u „fići”, u staroj Jugoslaviji, a poslednju 2019. godine, u Srbiji. Vitrine krasi ukupno 21 šampionska titula, ali i tri Zlatne kacige, kao i najveće priznanje domaćeg auto-sporta – Dijamantska kaciga! Za četvrtu Zlatnu kacigu nedostaje mu po još jedna titula na kružnim i brdskim stazama, pa je i to još jedan od razloga zašto smo sumnjičavi kada je priča o penziji u pitanju, mada pehari i zvanja nikada nisu imali značaj za Susija ako nije briljirao na stazi i imao prave rivale za taj pehar ili krunu.

Izuzetno je ponosan na činjenicu da je čak osam puta pobeđivao na legendarnom Lovćenu, pa je zato postao i jedini vozač iz Srbije koji ima titulu šampiona Crne Gore, gde su brdske trke skoro pa „nacionalni sport!” U anale domaćeg automobilizma ostaće upisano da je na trci u Kragujevcu, već davne 1995. godine, bio prvi takmičar koji je na jednoj trci vozio dve različite klase – odmah posle „hibrida” uskočio je u „opel astru”.

NIKO KAO KUNČER

Kako se spomene Susi, odmah je asocijacija Franja. I obratno. Veći deo karijere on i pokojni Franjo Kunčer, čiji odlazak ni danas ne može da prihvati, nekako su zajedno krčili put karijere. Družili se neprestano i trkali. Čak i otvarali jedan drugog, rivalstvo na stazi je jedno, a drugarstvo drugo. Mada je Cvetić bio odličan na brdskim stazama, Kunčer je, logično, imao više uspeha na brdu, a Cvetić na krugu. Drugovao je i sa Miodragom Savićem, Radmilom Batom Spasojevićem. Ali, ni sa kim kao sa Franjom.

NOSI TE PARE IZ KUĆE!

Veliku podršku tokom cele karijere pružala mu je supruga Anita, s kojom ima dve odrasle ćerke, Milicu i Mariju, već formirane ljude. Ko bi bolje od Susija, u svom stilu, opisao koliko je veliku podršku imao, pre svega od supruge:

– Dođe pokojni Pop iz Niša (Dušan Popović, prim. aut.) kod mene, sednemo u kafanu, on poneo pare da kupi mog „široka”. Sedeli smo satima, i na kraju pristanem da mu prodam auto, bile su još marke tada, ni ne sećam se koliko je bilo. Raziđemo se, odem kući i bacim one pare na sto. Pogleda me žena, pita šta je to i odakle, ja kažem prodao sam auto, nema više trkanja. Pogleda me Anita, i odjednom kaže – „Nosi te pare, zapaliću i tebe i njih!” Zbunjen sam, šta bre ne valja sad, kad kaže ona – „Nosi to iz kuće, idi kupi auto, ko će da te trpi kod kuće bez trka!” I tako ti ja zgrabim one pare i trk kod Simketa da kupim drugi auto. Ma, šou!

ODOH JA NA MORE!

Susi je sazrevao u jakoj konkurenciji, a brojni uspesi došli su u njemu omiljenom „suzuki sviftu”, popularnom Žućku

Kao i u priči sa Kunčerom, veliko prijateljstvo i danas ima sa Miodragom Savićem. Oni su bili rivali na stazi u doba čuvenih trka u klasi 1.300 N – Šilja, Narotko, Cule, Susi, i ostali, pravili su zaista bravure na stazi. Cvetić je u njegovom „žućku” uglavnom pobeđivao, pa ga je Savić otvorio posle prve trke na aerodromu, gde su se u vreme sankcija i obustavljenih letova vozile trke.

– Otvori mene moj Šilja (Savić), sve čisto, auto u redu, i ja kažem – „Daj za te pare što su mi pripale posle otvaranja, na konto prigovora, celom društvu šta hoće da jede i pije.” Super se mi zezamo, ja psihički maltretiram Šilju celo veče i tako to prođe. Sledećeg vikenda nova trka, pobedim, kad on opet prigovor! Kaže sad ćemo da vidimo ko će da plati kafanu ovog puta. Tu ja kažem – „Opet ti Šiljo, samo nema više da se jede i pije na moj račun, sad odoh na more za tu lovu!” I stvarno, opet sam bio čist i za te pare odem na more.” – kroz smeh priča Cvetić

KVD

Za mnoge klubove je vozio u karijeri, ali ističe vreme u Jugoautu, Rakovici i Trefu. Kao vozač finansijskog direktora u tadašnjem Jugoautu, Cvetić je često zbog trka odsustvovao s posla. U to vreme se od trkanja za ozbiljne klubove lepo živelo, osvojeni bod je znao da vredi i do 100 nemačkih maraka! Slično je bilo u Rakovici, a kasnije i u velikom Tref sportu. Sve ostalo je, što bi naš sagovornik rekao, bilo KVD- kako vetar duva!

NASLEDNIK NA STAZI

Vitomir Cvetić je otac dve devojke, ali ipak ima naslednika na stazi. Njegov bratanac – Branislav, poznat je i uspešan takmičar u klasama „mali N” i „hibrid”, a među familijom poznat i kao Strika, Cvetić želi da pomogne nasledniku:

– On mi je od pokojnog brata, moja krv! Ko ne zna misli da mi je sin, liči i fizički. Što se staze tiče – krv nije voda! Tri godine je vozio karting, vozački je školovan, mada je u tom kartingu bila velika muka oko svega. Nikada nije imao pravi ram, motor, svi muljaju, idi bre! Odličan je vozač, ne mešam mu se puno, tu sam uvek za vozački ili tehnički savet, za neku „foru”. Evo, i „golfa” hoću da mu dam da „tera”, da izađe iz tog „juga”. Al ja da napravim auto, ja ga znam u dušu, – opet će Cvetić u svom stilu.

MUJA REŠIO PROBLEM

Nadimak Muja poznat je svim iole upućenijim ljubiteljima i poznavaocima automobilizma. Njegovo pravo ime je Zoran Sretić, što malo ko zna, jer je on jednostavno- Muja. Nerazdvojni je Cvetićev drug iz mlađih dana, ali i verni deo prateće ekipe. Toliko verni da je jednom prilikom, kada je Cvetiću stradao motor na treninzima u Banjaluci, seo u autobus, sa sve glavom motora u rancu na leđima! Ipak, Susiju je u sećanju jedna anegdota sa velikanom tadašnjeg jugoslovenskog automobilizma, Dagmarom Šusterom:

„Trenirao on na Avali, kad u kontri ide kamion za pranje staze. Da bi izbegao udes, Šuster namota, izleti i zaglavi se između dva drveta, mislim da je „fiat arđentu“ vozio. Problem je što se to drveće nalazilo iznad kaskade u ukosnici, pa je auto prednjim delom bukvalno visio iznad puta! Iskoči nekako Šuster, živ se polomi, ali ne znaju ljudi kako da izvuku auto. Setimo se mi kako! Otrči Muja do Ripnja, do kuće, donese motornu testeru i isečemo jedno drvo. Otkotrlja se „arđenta“, ubijena kao iz topa, spremna za đubre, ali je Muja rešio problem“.