Velemajstor sa dva imena

Rođen 1943. godine u Beogradu, u vreme kada je na ulicama bilo više motocikala nego automobila, Boban Atanacković je, kao i mnogi njegovi ispisnici, napravio prve „korake“ u vožnji na dva točka. Od najranije mladosti postao je privržen motociklima.

- Još kao maloletan kupio sam Đileru od 150 „kubika“ u Italiji i vozio je krišom po Beogradu, sve dok nisam dobio vozačku dozvolu 1962. Bio sam mlad i neustrašiv, često i prebrz pa sam nekoliko puta padao sa motora. Presudni momenat je bio kada sam kupio Er Maki Harli Dejvidson od 250 ccm, snažan motocikl koji se lako vozio. Od tada više nisam imao konkurenciju i slovio sam za najbržeg momka u gradu na motoru, započinje svoju priču Boban Atanacković.

Trkačku karijeru, dakle, započinje na dva točka. Sudbina je htela da sasvim slučajno upozna čoveka koji ga je upitao da li je zainteresovan da se oproba u trkama, što je Boban oberučke prihvatio. Ipak, nije sve krenulo baš kako treba.

- Prva trka koju sam vozio bila je u Srebrenici na Dan ustanka naroda 27. jula 1967. Tu sam prošao neslavno. Imao sam pozajmljenu opremu i spala mi je kaciga, pa sam izbačen sa trke.

Već na sledećoj trci u Somboru bio sam dobro plasiran i tu sam pokazao da imam potencijal. Treća trka bila mi je u prvenstvu Jugoslavije u Banovićima, gde sam uspeo da završim kao šesti, što je bio odličan rezultat, jer sam vozio običan motocikl, daleko slabiji od trkački pripremljenih Ermaki motora kakve su vozili Slovenci. Zahvaljujući podršci kluba koji mi je omogućio da uzmem kredit, došao sam do pravog trkačkog motocikla. U naredne dve sezone svašta mi se izdešavalo, lomio sam nogu, pauzirao, postao šampion Srbije, međutim nikada nisam bio visoko plasiran u prvenstvu Jugoslavije.

U međuvremenu Atanacković se oprobao sa automobilom BMW 700 u tada jedinoj klasi do 1.150 kubika, sa kojim je pobedio na Sajamskom reliju 1970. Posle toga otišao je na služenje vojnog roka, da bi po povratku iz armije otvorio auto školu. To mu je pomoglo da dođe do sredstava i da kupi NSU TT, sa kojim počinje ozbiljnu trkačku karijeru. Imao je sličan početak kao i na motociklu.

Po povratku na stazu, nakon pauze od 17 godina, Boban Atanacković je 1998. učestvovao u „Škoda Oktavia kupu“, a vozio je i Klio Vilijams

- Posle nekih udesa na Jahorini i još nekih incidenata, rekao sam sebi - ovo nije za tebe, reli je za smirene ljude, ti si suviše temperamentan i agresivan. Prvu kružnu trku sam vozio krajem 1973. i uspeo sam da sa običnim NSU-om završim kao petoplasiran na aerodromu u Zagrebu, priseća se Atanacković.

Sledeće godine je kupio od Slovenca Vidmajera njegov NSU TT i sa tim automobilom počeli su da stižu zapaženi rezultati. Krenuo je da se penje na podijume i da beleži prve pobede, da bi naredne godine, odlučio da krene na sve ili ništa.

- Uložio sam tada za mene pravo bogatstvo. Sakupio sam sve što sam imao i još sam pozajmio kako bih kupio automobil od Špisa, koji je bio vrhunski NSU tjuner. Savršeno pripremljen TT bio je izuzetno lagan auto sa zadnjom vučom, lak i upravljiv. Toliko sam bio dominantan sa njim, da sam recimo na Sljemenu, na stazi na strani planine koja gleda ka Zagrebu, uspeo da pobedim sa 10 sekundi prednosti i pored okretanja na stazi. Na stazi sa suprotne strane pobedio sam sa 29 sekundi prednosti ispred Dagmara Šustera.

Taj automobil doneo mu je prvu šampionsku titulu na kružnim trkama 1979. Ostvario je tri pobede u prve četiri trke – dve pobede na Sljemenu i jednu u Skoplju. Posle ukidanja homologacije za NSU, bio je prinuđen da potraži novi auto. FIAT 127 pokazao se kao pogrešan izbor, u pogledu tjunera, ali i samog modela. Često se i kvario, pa Boban sa njim nije uspeo da uradi ništa od planiranog. Onda je usledila duga pauza.

Posvetio se razvoju biznisa, najpre sa tekstilom, a potom je krajem osamdesetih otvorio Centar Boban na Dorćolu, za koji kaže da je najkompletniji auto-centar u Srbiji. Mesto na kojem danas posluju prodaja i ovlašćeni servis za Sitroen, auto-servis, benzinska pumpa, perionica, dinamometri... Tokom devedesetih godina Boban Atanacković se, aktivno bavio i politikom, bio je i predsednik opštine Voždovac, poslanik SPO-a u Narodnoj skupštini i predsednik Odbora za trgovinu.

Kada je uvideo da mu ne prija politički život, rešio je da se vrati auto-trkama nakon 16 dugih godina.

Po povratku je najpre nastupao sa Renoom Klio Vilijams koji mu je bio ustupljen, a tih godina vozio je i "Škoda Oktavia kup", a onda je prešao u vrhunsku klasu 2.000 super turizmo. Ispostavilo se da ipak nije mogao da konkuriše starim liscima u toj klasi, pre svega Paji Komnenoviću i Tanasiju Kuvalji.

-Onda sam došao na ideju da uđem u klasu "Hobi" do 1.600 ccm. Počeli smo da pravimo Fiću slobodne kontrukcije na bazi cevastog rama, sa zadnjim motorom. Krenuli smo takoreći od nule. Profesor Petrović je izradio projekat aerodinamike, a njegove kolege sa Mašinskog fakulteta u Beogradu su dali proračun cevi. Zamisao je bila da taj auto ima samo Fićinu školjku. Pošto je projekat bio izuzetno zahtevan dosta se kasnilo pa smo odlučilii da iskoristimo tehnologiju ST automobila koja je bila naprednija i tako je 2001. nastao Super Fića. U početku nas nisu mimoišle dečje bolesti, na jednoj trci mi je čak otpao i točak. Do sledeće godine uspeli smo da ga konsolidujemo i sa njim sam 2002. osvojio titulu šampiona Jugoslavije na kružnim stazama, a 2004. godine sam postao šampion Srbije i Crne Gore i na kružnim i na brdskim stazama.

Poslednju titulu Boban je osvojio sa Tojotom MR2 u klasi "Super sport" 2009. godine u šampionatu Srbije na kružnim stazama. Sa trka se povukao 2011. u svojoj 68. godini. Odluku da prestane sa trkama doneo je kada je osetio da u njemu više nema elana za pobeđivanje.

Super Fića je napravljen za klasu „Hobi do 1.600 ccm“. Ovaj šampionski automobil nastao je iz ambicioznog projekta na kojem su dugo vremena radili vrhunski stručnjaci iz naše zemlje

-Shvatio sam da počinjem da vozim bez prave koncentracijne i žara i to je moglo skupo da me košta. Na treningu u Banjaluci u jednu brzu krivinu koja se prolazi sa 170-180 km/h u petoj brzini, ja sam ušao mimo trkačke putanje u šestom stepenu prenosa. Fizika je učinila svoje, morao sam da se čupam kako znam i umem. Kočio sam koliko sam mogao, izgubio kontrolu, izleteo i prevrnuo se na krov. Imao sam dosta sreće jer je se baš iza te krivine nalazi jezerce i da sam završio u njemu pitanje je da li bih preživeo jer su me i ovako jedva izvadili iz Tojote. Posle toga sam imao još još jedno izletanje na brdu u Banjaluci i tada sam definitivno rešio da se povučem, jer sam želeo da ostanem upamćen kao pobednik i hrabar vozač, a ne neko ko je pod stare dane oblatio svoju karijeru.

UMALO SLOMIO VRAT

Boban Atanacković je na treningu brdske trke u Pirotu doživeo težak udes iz kojeg je jedva izvukao živu glavu. -Blokirale su mi zadnje kočnice i morao sam da se zaustavim. Upravo niotkuda tu se sasvim slučajno je naišao Vitomir Cvetić koji nije ni vozio tu trku. Uspeo je da specijalnim ključem ispusti vazduh iz kočnica i omogući mi da nastavim trening. Ja sam krenuo da se penjem, a u isto vreme direktor trke je mimo svih pravila, krenuo da se spušta sa vrha da vidi šta se dešava sa mojim automobilom. Sudarili smo se u nepreglednoj krivini, takoreći čeono. Ničega se nisam sećao dok se nisam probudio u bolnici u Pirotu, a posebno sam se začudio kada sam na televiziji video sebe kako stojim pre nego što su me uneli u sanitet. Tada sam doživeo naprsnuće drugog vratnog pršljena i proveo sam tri meseca u gipsu, iznosi detalje Atanacković sa ovog nemilog događaja.

NAJDRAŽE POBEDE

-Najdraža kružna trka mi je na Ušću jer sam rođeni Beograđanin, dok mi je kao posebno draga brdska trka ostala u sećanju ona na Sljemenu. Tada su u pet klasa vozači iz Beograda odneli pobede. Sva tri Aćimovića i moja malenkost, dok je samo u najjačoj klasi "2000" pobedio Zagrepčanin. Izdvojio bih i pobedu na uličnoj trci u Zagrebu gde je glavni favorit bio Drago Regvart, kome je "zakašljao" auto pa sam uspeo da ga pobedim. Publika nije krila razočarenje dok su me vozili sa lovorom vencem, a ja sam im otpozdravljao na jedan poseban dorćolski način.

OTKUD DVA IMENA

Rođen sam kao dete rata – 1943. godine. Hteli su da me krste odmah kao bebu i kum je odabrao ime Slobodan. Odmah su me prozvali Boban, Boba i to najpre moj ujak. Međutim, zvanično krštenje usledilo je tek nekoliko meseci kasnije. Kada je sveštenik pitao kuma kako ću se zvati on je na opšte iznenađenje odgovorio - Nebojša, iznenadio sve prisutne i tako mi „promenio“ ime. Tako da je moje zvanično ime Nebojša, ali me svi od malena zovu Boban.

NAJBRŽI FIĆA NA SVETU

-Super Fića je bio jako interesantan projekat, praktično je bio najbrži Fića na svetu. Delove motora su uradili inženjeri Prve petoljetke iz Trstenika na osnovu radilice iz Alfe ST. Napravili su kolenasto vratilo sa kraćim hodom na istom prečniku i prilagodili ga da bude uravnoteženo i lako, baš kako treba. Iako Alfa nije smela da se vrti na više od 8.000 obrtaja, uspeli smo da napravimo motor koji se bez problema vrteo na 9.000, a dostizao je i 9.500 o/min. Inače naš motor je imao 1.600 ccm, u skladu sa propisima. Kako je Alfin motor imao 2.000 „kubika“, koristili smo blok u koji smo ugradili ispučenije klipove, smanjuili smo im hod, a i klipnjače smo promenili. U završnoj fazi mi je dosta pomogao Pavle Komnenović koji je imao dosta iskustva sa tim motorom. Nikako nam nije polazilo za rukom da razradimo mapu i tu je uskočio Paja sa svojim kompjuterom. Ispala je prava sreća da izvučemo 240 konja, koje su sa lakoćom nosili auto od 820 kg.