Prvi privatnik domaćih trka

Rođen 1960. godine, Vlada Sokić je odrastao na Staroj Karaburmi u bezbrižnom detinjstvu, neumorno se igrajući kauboja i Indijanaca. Mislio je da na svetu nema ništa lepše od toga, ali je onda došla ta, za naš sport po mnogo čemu revolucionarna, 1969. godina i trka Evropskog šampionata na Ušću.

Tada se nepovratno zaljubio u trke! Počelo je klasično – skupljanjem postera i sličica vozača, redovnim posećivanjem trka, a kada se malo odraslo, krenulo je i sa „šunjanjem” po garažama. Stari as, Dragomir Šilja Milenković, i njegova „škoda 1100 MB”, bili su „porše”, „ferari” i formula u jednom za Vladana i njegovog prijatelja i kuma Zorana Helajzena.

Dan kada je kupio trkačku školu: Boško Marković vodi u krivini kod CK na Ušću, Sokić je desno, iza Vitomir Cvetić, a sve to prati Dragan Mladenović (7)

Upravo je Šilja Milenković „krivac” za početak karijere, ustupivši tadšnjem klincu „fiću” za predstojeću trku. Nije taj njegov „fića” bio u najboljoj kondiciji, ali Sokić nikako nije želeo da propusti trku u svom gradu, na svom Ušću, leta Gospodnjeg 1979. Svaki debi ostane urezan za ceo život, ali 9. mesto u toj trci je svakako za pamćenje. Iskren kakav jeste, Sokić kaže da je bio zapravo poslednji, u trci koju je dobio čuveni Tihomor Aćimić, ali je suštinski to poslednje mesto bilo deveto...

„Ma da, ja sam uvek bio realan – deveti i brate mili, poslednji”, priseća se Sokić i dodaje: „Ta trka mi je pokazala da mogu da se ozbiljno bavim trkama, pa sam od čuvenog Ace Jovanovića, poznatijeg kao Glavonja, kupio drugog „fiću”, u kojem je Aca bio vicešampion u juniorskoj konkurenciji na brdskim trkama. E sad, ja ovakav kakav sam, hteo sam sve živo da vozim! I vozio sam. Krug, brdo, reli, baš sve. Sećam se da sam od kluba za 1980. godinu dobio 600.000 dinara ondašnjih, a „fića” je koštao dva miliona. Od onog starog i tog novog smo Helajzen i ja sklopili neka dva „sokoćala”, vozikali se bez nekih uspeha, ali je bilo mnogo lepo. Nikada neću zaboraviti YU reli te godine, ja treći u klasi na startu, a nosim broj 103! Najjače od svega je bilo što sam ja kao klinac bio ispred svih onih „aždaja” od vozača, prosto ne mogu sve da ih ni pobrojim – setno završava naš sagovornik.

PISMO OD MEHANIČARA
‍Brdska trka na Pohorju u Sloveniji. Naš sagovornik već na treningu odustaje zbog kvara menjača i parkira „fiću” kraj puta. Kako kaže, mrzelo ga je da pravi menjač za trku, pa se u nedelju preselio u publiku. Kada je manifestacija završena, odlazi po automobil kako bi ga osposobio za put do Beograda. A tamo, za brisač zadenuta poruka. Potpisnik je mehaničar, koji je napisao da dođe kod njega u servis i promene menjač, nedaleko od mesta gde je parkirao auto na treningu. To je i urađeno, ali samo kako bi „fića” na točkovima mogao put Beograda.

‍

Za narednu, 1981. godinu, Sokić kupuje „fiću” od čuvenog Buce Isakova. Nije bio preterano zainteresovan za mehaniku, ali je uz pomoć Ljube Baračkova i ostalih prijatelja napravio brz motor. Te godine stalno je bio među 10 najboljih na krugu, u Kragujevcu beleži tada najbolji rezultat, šesto mesto, potom sledi domaće Ušće:

– Tu trku ću pamtiti dok sam živ. To je trka gde sam kupio sve znanje ovog sveta! Imao sam peto vreme na treningu u onakvoj konkurenciji, noć pred trku neće san na oči. Koncentrisan na startu, čekam da padne zastavica, tada se tako startovalo, kad vidim Boška Markovića do sebe koji kreće nijansu ranije! Meni mrak na oči pada, jurim za njim, ali Boško je „namazan”, isključio je stop svetla, pa se tako ja prekočim i prestigne me Susi Cvetić, uz malo guranja. E, tu meni udari „krv na oči”, hoću ja pošto-poto da im vratim. Kao lud sam napinjao da prestignem Susija, uspem u toj nameri, ali odmah potom crkne čuvena đunta. Hteo sam da pregorim od muke. Naravno, onako usijane glave hteo sam i da se obračunam posle trke sa Cvetićem, ali se sve na kraju smirilo. Kasnije razmišljam nešto, hvala na toj trci, kupio sam znanje za ceo život, navodi Sokić.

Privatni život i poslovni poduhvati ga odvajaju od vožnje od 1982. godine, narednih nekoliko sezona. Bivao je ponekad u ulozi suvozača i organizatora relija, ali se na stazu ozbiljno vraća tek 1989. godine. Nagovarao ga je kum Velja Pijević i pre da se vrati prvoj ljubavi, ali je porodica bila preča. Vratio se na pravi način, ponovo je to bio „fića”, od Vlade Kovačevića, ali je Boško Marković bio angažovan da napakuje novi motor. Na brdu na Avali i krugu na Ušću završava šesti, a onda dolazi kontroverzna trka u Kragujevcu...

– Imao sam prvo vreme u kvalifikacijama, ali sam kasnije bio „kolateralna šteta” u okršaju za šampionsku titulu klubova. Stvar je išla toliko daleko da su iz Jugoauta povukli moju prijavu za trku u toku trke! To je presedan, nikada viđena situacija do tada. I to se na kraju završilo po sistemu „pojeo vuk magarca”. Nepravda me je uvek bolela. Na jednom reliju još kao klinac, po nekoj kiši, ja šesti od 25 „fića”. Negde oko Mačkata izletim u neki balvan, izvučemo se nekako i stignemo do Užica. Tamo braća Milenković, Ćelavi Bob i ostali oprave auto za drugi dan, vozio sam bez farova po mraku i završio šesti na kraju. Najjače u celoj priči je što je pobednik, veliki Vića Savić, uložio prigovor na 2. i 4. mesto u klasi, i oni na otvaranju „popadaju”. Tako ja budem četvrti, ali samo do sutra, pošto su ove volšebno vratili u plasman. Pa onda tamo 1995, kada su naprasno hteli da ukinu klasu BMW, do 2.500 kubika N, u Savezu je bio sastanak, kažem svima sve što mislim, da su se prodali i ostalo, i oni me kazne sa šest meseci zabrane zbog verbalnog delikta. Šta ću, nikada nisam trpeo nepravdu, uz osmeh konstatuje Sokić.

I taj pomenuti „BMW” bio je lepi deo karijere. Pre kupovine tog automobila od Andreja Kulundžića, početkom 1992. godine osnovan je VIVS sport – prvi privatni klub na ovim prostorima. Mnoga velika imena su prošla kroz taj klub, a u početku je jedini takmičar bio Vladan.

OSIGURANJE
Priseća se Sokić zanimljive situacije sa Sljemena:
– Pokvari se negde na pola staze Susi Cvetić i ja krenem trkačkim autom po njega. Tada je već pušten saobraćaj, pa za svaki slučaj uzmem tablice sa registrovanog automobila prijatelja. Kakva sreća! Penjući se uz Sljeme sudarim se sa Rajkom Vlahom, koji se spuštao nizbrdo, u njegovoj „alfi GTA”. Sećam se da je procenjena šteta bila oko 3.500.000 lira, što je negde oko 10.000 maraka tada. Sve je to isplatilo osiguranje, kad smo ga „brzinski” registrovali, smeje se Sokić.

– Da, apsolutno prvi privatni klub. Ja sam počeo tu sa modelom „fijat uno turbo”, vozio sam sve discipline, a kasnije su kroz klub prošli mnogi veliki asovi, kao što su Kulundžić i Slovenac Boris Popovič.

Jedina titula karijere osvojena je u bojama MAG ekipe, za volanom BMW-a M3 grupe N

Kroz VIVS su kasnije nastali i čuveni Interspid i Galaks reli tim, kao i članovi Bizme, Švepsa, pa i Zemuna. Najbolje je bilo 1994. godine. Kulundžić mi proda BMW, a ja prodam stan u Dobrinjskoj i odem na trku u Brnu! Tamo dobijem nekog Slovaka, a u krugu za hlađenje pukne klipnjača. Novi motor je koštao 8.000 nemačkih maraka kod čuvenog Miloša Bihla u Češkoj. Tada je to bilo preskupo, ali se isplatilo, pošto sam u domaćem prvenstvu uzeo titulu s tim automobilom. Doduše, bilo je to u bojama MAG ekipe, u koju sam kasnije prešao. I opet mi đavo nije dao mira, mučio sam taj „BMW” na YU reliju nedelju dana pred trku u Novom Sadu, gde se odlučivalo o tituli. Toliko su mene zanimali rezultati, opušten je Sokić.

Novo poglavlje u karijeri počinje 1996. godine, kada odlazi u Interspid reli tim i dobija „lanču deltu integrale”, „babarogu” za reli u ono vreme.

– To se desilo sasvim slučajno. Uskočio sam u automobil umesto Viće Savića, ne znam ni ja kako i zašto. Ta „lanča” je bila čudo kad ide, ali se često kvarila. Imao sam i ja malo muke da se „uhvatim” s njom, bilo je i malo izletanja, ali smo suvozač Zlatko Tomić i ja uživali.

Taj angažman je kratko potrajao, tačnije do momenta kada su mi u timu uzeli kompletne trapove i dali Brkiću. Već tada sam znao da tu neću ostati. Na Tara reliju je auto dimio kao parna mašina, trošio litar na kilometar, ali smo ga i tako „raspalog” dogurali do rampe. Onda je došao onaj nesrećni Trajal reli, kada je nastradao Obren Tešić i to je bio kraj u „lanči”. Posle sam otišao u Zemun, kod legendarnog Ice Matoševića. Hteli smo da donesemo klupsku titulu, vozio sam „pežoa 205 1.9” i završio treći u klasi. Na kraju nismo uspeli da uzmemo klupsku titulu, Interspid i Galaks su bili uspešniji, seća se dobro svih detalja naš sagovornik.

HONDA INTEGRA
Počekom 1998. pojavila se čudesna „honda integra”. Igrom slučaja, njena prva serijska verzija u Evropi, našla se u rukama Vlade Sokića
– Duga je to priča oko nje, zbog političke situacije taj auto nije mogao da se isplaćuje dalje na rate, pa je korišćen za trke. Stvarno je bila čudesna ta „honda”, išla je kao sam đavo. Pošto je bila na  lizingu, a počelo je bombardovanje 1999, nije bilo šanse da se lizing isplati do kraja. Tako ja uzmem rol-bar i spremim auto za Taru. Potpuno serijski. „Integra” je bila toliko dobar automobil, da sam brzo napravio dogovor sa Batom Banićevićem da mu je prodam u zamenu za nešto para i „reno klio”, otkriva Sokić.

Negde početkom 2000. godine, na poziv Dragana Simića i ekipe Balkan osiguranje, posvetio se organizaciji relija. Nije dugo trajala ta dužnost, ali ti Balkan reliji su bili zaista vrhunski...

„Moj prvi veliki uspeh bio je 1997, kada sam na YU reli doveo Borisa Popoviča, koji je bio „šlag na torti” u konkurenciji odličnih Turaka, Bugara, pa i naših vozača. Iskustva sa relija prenosio sam i na organizaciju, moji reliji nisu bili laki, naprotiv. O kvalitetu su uvek govorile pozitivne ocene inostranih observera FIA-e.

Onda sam se i iz tih voda povukao, ali sam posebno ponosan na učešće u Školi za suvozače. Bio je to odlično osmišljen seminar za buduće suvozače na reliju, od predavača do praktične vežbe. Šteta je što je održan samo taj jedan. I boli me sve ovo što se dešava u poslednjih desetak godina u sportu.

PUT NA LOVĆEN
Tih godina kada su se vozile „fiće”, trkačke verzije bile su i uglavnom putne. Tako naš sagovornik jedne godine krene na trku na Lovćen, naravno neregistrovan.
– Daleko je do tamo, ima policije, pa sam od druga uzeo tablice i saobraćajnu i to okačio. Zaustavi me policija, uzmu dokumenta, a ja opušten – već kroz smeh nastavlja naš sagovornik. Odjednom skače milicajac kao oparen i kaže da je registracija istekla pre pet godina! Traži da pođem za njima u stanicu, uzeo dokumenta i kreće. Idem za njima, smišljam šta ću i odlučim da na jednom skretanju zamotam desno, ka Dubrovniku, dok su oni otišli levo, ka stanici. Teram ja pun gas i dođem do Dubrovnika. U to vreme hvala Bogu tamo puno Beograđana, pa je i bilo neko moje društvo. Ja bez para, ostaše one u novčaniku s dokumentima. Spavao sam u jednom „renou 18” od druga, pre nego što sam se nekako vratio kući. Dokumenta su stigla godinu dana kasnije na adresu. Bez para u novčaniku, normalno, zaključuje Sokić.

Ne valja, tone, novca nema, sponzora manjka, a samim tim nema ni organizatora. Stavio sam se na raspolaganje svima koji misle da mogu možda pomoći na bilo koji način. Baš me boli ova situacija”, zamišljeno završava osvedočeni ljubitelj trka.

Želja mu je da se vrate ovakve slike sa relija: Špaliri publike i mnogo atraktivnih automobila nekada, danas je potrebna reorganizacija i ponovno uzdizanje relija u Srbiji

Priča, dogodovština i tema bilo je tokom nekoliko sati razgovora da se napravi celo jedno izdanje novina samo ovom temom. Na kraju druženja usledilo je jedino logično pitanje – da li za nečim žali u karijeri? Usledilo je kraće razmišljanje...

– Krivo mi je što sam uvek nešto pametovao, izmišljao, previše pazio na razne detalje. To me je uglavnom sprečavalo da se opustim i dam najbolje od sebe. Možda ja nisam prebrz vozač, ali imam utisak da sam jako malo trka i brzinaca imao gde sam mislio samo o vožnji. Cenim da imam oko 100.000 kilometara na trkama, pitaj Boga koliko sam mali procenat vozio opušteno. To bih jedino promenio. I da, napiši tamo da i dalje imam želju da ponovo provozam neku trku, za oproštaj, između dva dima cigarete poručuje Sokić.

Napisaću. I napisao sam. Sad mu to dođe kao neko obećanje?! Vladan Sokić je svoja obećanja uvek održao...

DRUG BORIS
Nije nikakvo „kodno” ime u pitanju, već je reč o Borisu Popoviću, jako brzom Slovencu, koji je slučajno ušao u trke. Tokom godina, on i naš sagovornik postaće veliki prijatelji.
– Borisa sam upoznao preko moje supruge Vesne. On je bio prilično „lud”, pa je u trke ušao kasno i slučajno. Odmah je „pucao na visoko”, a te 1997. na San Remo reliju, koji je tada bio deo Svetskog šampionata, osvojio je treće mesto u tadašnjoj grupi N, u „micubiši lanseru EVO III”. Bio sam sa njim u timu, išli smo na treninge, pravili taktiku, baš lep period trkačkog života. Iste te godine sam ga doveo i na YU reli, gde je završio drugi, a 1999. bio je i prvak Slovenije. Kasnije je prestao da vozi, posvetio se malo politici, pa je bio gradonačelnik Kopra. U svakom slučaju, to su bile sjajne godine drugovanja, s puno poštovanja priča naš gost.

‍