U Fićama na fudbal: Kako je u Beogradu počeo da se igra Autobol

Automobilski sport na ovim prostorima imao je nekoliko perioda u kojima su auto-trke doživljavale ekspanziju i spadale među popularnije discipline u Jugoslaviji i Srbiji. Ali, sedamdesete godine prošlog veka bez sumnje mogu da se nazovu zlatnim periodom – zbog legendarnih asova, vrhunskih automobila, desetina hiljada gledalaca na trkama širom tadašnje SFRJ, bez obzira na to o kojoj kategoriji se radilo. Pravih staza nije bilo gotovo kao ni danas, ali ta činjenica nije smetala ni gledaocima ni takmičarima, pošto je i jednima i drugima jedino bilo važno trkanje: do daske i za sve pare! „Vesele sedamdesete” na jugoslovenskom asfaltu, a posebno užarenom, beogradskom, možda iz današnje perspektive ne bi bile toliko kultne da nije bilo i „pratećih manifestacija”, a kao kulminacija je i danas legendarni  film – „Nacionalna klasa”. Ostvarenje Gorana Markovića i danas sa svojim nezaboravnim scenama i replikama čuva jedan period od zaborava, ali oni koji su mu pomogli da ekranizuje dogodovštine Branimira Mitrovića Flojda, aktivno su učestvovali i u nekim drugim spektakularnim poduhvatima. Kao, na primer, Flojdov imenjak – Branimir Perić Džo.

Arhitekta, poslastičar, automobilista i avanturista je tih sedamdesetih sa neverovatnom lakoćom uspevao da osmisli neke od najspektakularnijih promotivnih aktivnosti vezanih za automobilsku industriju i auto-sport, a gotovo isto tako da pronađe one koji bi to finansirali i ubedi ih da to i učine. Učešće na međunarodnom reliju „Tour d’ Europe” od 15.000 kilometara, ili ekspedicije od Kragujevca do podnožja Kilimandžara i od Ognjene zemlje do Aljaske spadaju u nezaboravne Džoove podvige, ali i najuspešnije marketinške poteze zavoda „Crvena zastava” ili TAS o kojima se i danas priča. Džo je bio među vizionarima koji su se zalagali da se oformi i kultna „Letnja liga” auto-trka na Ušću, ozbiljno takmičenje koje je privlačilo i 30.000 ljudi oko beogradske staze, ali u njegovom umu se rodila i ideja o spektaklu – „Autobolu”, revijalnom takmičenju koje je pomoglo dodatnoj afirmaciji sporta, uz ponovno okupljanje trkačkih asova i publike...

{{related-post-2}}

Ideja za autobol u Jugoslaviji Džou se rodila tokom poseta Južnoj Americi, prilikom jedne od prethodnih avantura. U Brazilu, zemlji fudbala, 1970. godine nastalo je takmičenje verovatno sa željom da se svetu pokaže kako su „karioke”, koje su tih dana u Meksiku stigli do treće svetske titule, talentovani da šutiraju bubamaru bilo čime, na bilo kom mestu, bez obzira na to kolika ona bila. „Botafogo”, „Fluminense”, „Flamengo”... Imena su čuvenih fudbalskih klubova iz Brazila, a te godine dobili su i sekcije autobola, discipline u kojoj vešti vozači u automobilima jurcaju za ogromnom fudbalskom loptom (prva je bila reklamni primerak fabrike „Drible” i sašivena je 1960. godine) i pokušavaju da je smeste u protivnički gol – kao u fudbalu. Takmičenje je uživalo veliku popularnost koja je trajala do 1974. godine – do sledećeg svetskog prvenstva u Nemačkoj na kom su Brazilci bili, za njihove ambicije i uverenja, očajni – tek četvrti. Jugosloveni su, međutim, bili dobri. U grupi su upravo protiv Brazila iščupali bod, a ponizili Zair sa 9:0. Tad je krenula i fudbalska euforija na ovim prostorima, a u Beogradu je dodatno začinjena dobrim evropskim rezultatima „Crvene zvezde”, čija je ekipa krajem sedamdesetih stigla i nadomak osvajanja Kupa UEFA. Upravo pred tu sezonu, 1978. godine, kad se iščekivao i početak Mundijala u Argentini, Džo je smislio kako da iskoristi popularnost fudbala i dodatno zainteresuje publiku za njegov voljeni auto-sport.

„Jednog jutra, dolazim u kancelariju AMSK „Crvena zvezda”, gde je Džo bio sekretar, da od njega saznajem kako ćemo da se pripremimo za predstojeću „Letnju ligu”, priseća se Pavle Komnenović, još jedno legendarno ime auto-trka iz te, ali i brojnih sledećih decenija. „Kako sam otvorio vrata, Džo vikne: „Spidi (Džo je tako zvao Komnenovića), Autobol! To je prava stvar”. „Kakav Autobol?”, odgovaram, „Imamo četiri trke na Ušću, šta ćemo s tim?” A on nastavlja o autobolu, vadi slike iz Brazila, priča o čitavom planu da organizuje utakmice na Tašmajdanu, da zove Brazilce da igraju protiv nas, da mi gostujemo u Brazilu ...”

Gigantsku fudbalsku loptu izradio je kombinat „Sport”. Bubamara je bila prečnika 1,2 metra, teška 8 do 10 kg, a izrađeno je nekoliko komada, pošto su se često izduvavale

Perić je u glavi imao čitav koncept koji se, za početak, sastojao od utakmica Autobola na stadionu Tašmajdan u Beogradu, sa „fićama” sklopljenim od rashodovanih vozila auto-škole „Crveni signal”, a sa automobilistima „Crvene zvezde” i ostalih beogradskih klubova, sa specijalnom loptom prečnika 1,20 metara koju je izradio kombinat „Sport”. Džo je svojim pregovaračkim umećem lako ubedio čelnike Tašmajdana, „Crvenog signala” i „Sporta” da učestvuju u projektu koji gotovo da se nije razlikovao od uspešnog brazilskog koncepta – razlika je bila jedino u automobilima, s obzirom na to da su se u Brazilu koristila vozila koja su tada sklapana u fabrikama u toj zemlji: „folksvagen 1600 tip 3” i „reno delfin”.

„Od 150 rashodovanih „fića” na placu „Crvenog signala” kod Careve ćuprije, Vladan Slavković, Bora Tomić, Dragan Kreča i ja trebali smo da sklopimo 20-ak automobila, da budu upotrebljivi za takmičenje”, nastavlja Komnenović. Vladan Slavković, još jedan automobilski šampion iz tog vremena, kasnije poznati automobilski novinar i instruktor sportske vožnje, priseća se šta je bilo glavno „sito”:

„To su bili potpuno rashodovani automobili, ali u sklapanju takmičarskih automobila olakšavajuća okolnost je bila što nam nisu trebali farovi, migavci, stakla, branici... Najviše pažnje obraćali smo na ručne kočnice koje su morale da rade zbog manevara tokom igre”.

Kad su automobili bili „spremni”, oformljena su dva tima: Crvena zvezda (crveni tim) i tim Beograda (beli tim), za koje su nastupali tadašnji asovi: Komnenović, Basaraba, Dragosavac, Kreča, Dobrohotov, Tomić, Slavković, Stojanović... Među njima je bio i Ivan Ica Matošević koji je odlučio da na Autobolu učestvuje sa svojim trkačkim „fićom”, kog je specijalno za ovu priliku, pošto je bio član „belog” tima, ofarbao polikolorom...

Slavković otkriva da se „igrači” nisu posebno pripremali za prvu utakmicu na Tašmajdanu za koju su karte bile rasprodate. Sve je bilo spremno za spektakl, osim što je ogromna „buba-mara” stigla dan pre utakmice, pa je jedva i bilo vremena za uigravanje.

„Kao pomamljeni smo punim gasom krenuli ka lopti i onda shvatili da smo je okružili i da nema prostora za manevar”, priseća se Slavković. „Onda smo se dogovorili: hajmo polako, hajmo u rikverc, pa da vidimo kako ćemo...”

I, deluje da su se dobro uigrali. Prve utakmice na Tašmajdanu maja 1978. godine izazvale su veliko interesovanje publike i medija, toliko da je Autobol krenuo i na turneju!

„Išli smo na gostovanja. S obzirom na to da je „Trajal” bio glavni sponzor, igrali smo Autobol i u Kruševcu, doduše na asfaltnom terenu, za razliku od šljake koja je bila na Tašmajdanu. „Zvezda” je uglavnom pobeđivala, jer su bili bolji igrači u timu”, ne zaboravlja Pavle Komnenović i takmičarski momenat. „Posle Kruševca, otputovali smo i za Sarajevo, gde je „Crvena zvezda” igrala protiv „Želje”, za koju su nastupali Kadić, Čerimagić, Kapetanovići... Onda smo pozvali ekipu „Dinama” na meč, po ugledu na tadašnji fudbalski derbi. Gluhak, Holjevac, Berić... Zvučna imena su bila u njihovom timu, ali pošto nikad nisu igrali Autobol, lako smo stigli do rezultata 7:1. Onda nam je Džo, koji je bio sudija, objasnio da malo popustimo, kako bi nas gosti stigli, da ne kvarimo spektakl ubedljivom pobedom. I mi tako krenemo da foliramo, oni nas stignu, izjednače i tako se dobro uvežbaju da su nas pobedili sa 12:7! E sad, pošto je to neko shvatio isto kao i fudbalski derbi, kad se utakmica završila počele su i flaše da lete na teren – umalo da glavu izgubimo zbog Autobola!”

Sve ukupno, prema Komnenoviću, odigrano je desetak utakmica Autobola, jedinstvenog automobilskog spektakla na ovim prostorima. „Fiće”, deset takmičarskih i po pet rezervnih za svaki tim, čuvani su između utakmica u lagumima ispod „Taša”. Ne zna se tačno gde su završili kad je prošla euforija za Autobolom – možda na onom istom placu na Carevoj ćupriji, odakle su krenuli da pišu istoriju jednog nezaboravnog događaja u zlatnim danima našeg auto-sporta, zajedno sa najvećim trkačkim asovima i njihovim marketinškim genijem – Branimirom Perićem Džoom.

PRAVILA I TRIKOVI

Branimir Perić je pravi Autobol doneo iz Brazila, tako da se domaća verzija igrala na isti način kao i brazilska. U jednom timu su u igri bila četiri automobila, sa jednom rezervom „na klupi”. Nije bilo „golmana”, već je svaki član tima imao pravo da spreči ulazak lopte u gol. Lopta je mogla da se „vodi” samo ako automobil ide unapred, a „rikverc” je smeo da se koristi samo za manevrisanje bez lopte.

„Kad smo se uigrali, koristili smo razne trikove, pa smo se izveštili da „nosimo” loptu na ulubljenom krovu, kočenjem je spustimo pred timskog kolegu u naletu koji je lansira ka golu. Pogodak bi u publici izazvao delirijum”, priseća se Komnenović.

NEZGODNA „BUBAMARA”

U kombinatu „Sport” su se zaista potrudili i napravili velike replike fudbalskih lopti. Bilo ih je nekoliko, s obzirom na to da su tokom meča znale da se izduvaju, što je izazivalo i probleme

„Jednom prilikom, „Aca Honda” (Aleksandar Todorović) se sa „fićom” popeo na izduvanu loptu i ostao na njoj, pa je utakmica morala da bude prekinuta kako bi se spustio”, priča Pavle Komnenović, a priseća se i svog problema sa izduvanom loptom. „Pošto smo često morali da izađemo iz automobila kako bismo ispravili limariju zbog udaraca, morali smo stalno da vezujemo i odvezujemo sigurnosne pojaseve, pa sam ja jednom prilikom po povratku u kabinu to zaboravio. Ubrzo, desi se situacija da naletim na već izduvanu loptu i igrom slučaja moj „fića” se nađe na boku. Kako nismo imali stakla, ja se rukom oslonim o asfalt, kako ne bih ispao i ujedno pokušam da se odgurnem kako bih se vratio za volan, ali drugi to nisu videli i već su krenuli da mi pomognu i vraćaju automobil na točkove. U tom trenutku, zbog mog položaja, praktično su me lansirali nazad u kabinu i ja sam se prilično ugruvao i izgubio vazduh u jednom trenutku. U karijeri dugoj bezmalo pet decenija, nisam imao nijednu ozbiljniju povredu na auto-trkama, a umalo da najtežu doživim na Autobolu!”

KAD „TOP GEAR” KOPIRA...

Poslednji put jedan zabeleženi meč Autobola odigran je 2005. godine, kad je u čuvenoj emsiji „Top gear” odigran „meč” između timova u „tojotama ajgo” i „folksvagenima foks”. Prilog je snimljen u okviru predstavljanja tad nove generacije Tojotinog mikro automobila, kako bi se na interesantan način dočarala njegova okretnost. U opisu videa, Britanci su se hvalili kako su izmislili novi sport, ali činjenice kažu da je kolevka Autobola Brazil, a da smo ipak mi, zahvaljujući Džou, kao i u fudbalu – evropski Brazilci!

‍