Jedan iz galerije legendarnih vozača

Jugoslovenski, ili, ako hoćete, srpski auto-moto sport, od početka razvoja imao je svoje junake, vozače koji su postizali zapažene rezultate na domaćoj, ali i na međunarodnoj sceni. Nisu uvek suvereno vladali pistama, ali, u okolnostima u kojima su izlazili na start bilo u zemlji, bilo u inostranstvu, s obzirom na tadašnje materijalne uslove i tehničke standarde u osiromašenoj i ratom razaranoj zemlji, ostvarivali su rezultate za divljenje. Među tim junacima, koji su podizali naš automobilski sport, ima i poznatih, ali i onih, koji su sticajem okolnosti sa protekom vremena pali u senku. Iako su osvajali veliki broj titula, učestvovali na brojnim međunarodnim takmičenjima, dali ogroman doprinos popularizaciji auto-moto sporta u državi, njihova imena malo znače današnjim generacijama. Jedan od tih posleratnih junaka motorizacije bio je i Milivoje Vuković, imenjak isto tako uspešnog, ali poznatijeg Milivoja Božića. Kao i Božić preferirao je brzinske trke, pred više publike, pred očima većeg broja gledalaca, a takođe je učestvovao i na težim i napornijim reli takmičenjima, nešto dalje od očiju poklonika ovog iscrpljujućeg i opasnog sporta. Voleo je i vožnju po brdskim stazama. Možda i zbog toga što je rođen (1923) i odrastao u Bajinoj Bašti, a putevi u tom kraju primoravali su tadašnje vlasnike automobila da dobro ispeku zanat kako bi se nosili bezbedno sa krivudavim brdskim i planinskim putevima. Još od malena su ga pored jurnjave za krpenjačom, zanimali i automobili, bolje rečeno motorna vozila. Molio je vozače da ga puste u kabine kamiona, a voleo je i da im pomaže oko popravki i da im se uvek nađe kada zatreba. Ponekad di krišom seo za volan nekog kamiona i tako je naučio da vozi.

U analima domaćeg auto-sporta Vuković je upisan kao višestruki šampion Jugoslavije. Prvu titulu uzeo je sa „alfom romeo” 1950. godine na brdskim stazama, a dogodine je sa istim automobilom bio dvostruki šampion – na brdskim i kružnim stazama. U naredne dve godine je sa „jaguarom” trijumfovao u šampionatu Jugoslavije na kružnim stazama

Vuković je vozio „alfu romeo 1750 GS”, „jaguar XK120 FHC”, „FIAT 1400”, „porsche 356”, „FIAT zastavu 1400 A” i „porsche 911 L”. Pobeđivao je i na brdskim i na kružnim trkama, a posebno je voleo relije

Karijeru vozača Milivoje Vuković započeo je, mogli bismo reći, slučajno. Sticajem okolnosti, po oslobođenju zemlje za okupatorom je ostalo nešto saobraćajnih sredstava, kamiona, automobila i motocikala, a potrebe za vozačima su bile velike, dok majstora volana nije baš bilo na pretek. Milivoje je tada imao tek 22 godine, naučio je vrlo brzo dobro da vozi. Zaposlenje je našao u državnoj službi, kao vozač i momak sa osnovnim zanjem i nešto iskustva na održavanju automobila i motora. Vrlo brzo pokazao se kao vredan i pouzdan, sa talentom za vožnju. To nije promaklo ondašnjim „šefovima”, posebno u tadašnjem vrhu Jugoslovenske Narodne Armije. Pa se tako Milivoje „družio” i brinuo se o luksuznim vozilima. Ubrzo su za momka iz Bajine Bašte saznali i visoki državni rukovodioci, pa se Milivoje našao i za volanom čuvenog američkog Pakarda, kao vozač generala Koče Popovića... Taj trenutak bio je prekretnica u životu Milivoja Vukovića. Generali i visoki rukovodioci tadašnje države voleli su sport i znali su da je svaki uspeh, posebno u inostranstvu, važan za dobru sliku države iz koje dolaze protagonisti.

Paralelno sa sportskim uspesima Vuković se posvetio organizaciji uslova za razvoj i popularizaciju automobilizma. Tako je učestvovao u organizovanjima seminara za sportske funkcionere u auto-moto sportu, a bio je i jedan od glavnih organizatora prvog Jadranskog relija 1952. godine.

Vuković je 1950. proglašen šampionom Beograda i vicešampionom Jugoslavije na kružnim trkama, a te godine je sa „Alfom Romeo 1750 GS“ osvojio prvu titulu prvaka države na brdskim trkama

Učestvovao je na pet Akropolis relija, gde je po sopstvenom priznanju pružao najbolje vožnje. Postigao je zapažene rezultate na svakom, izuzev na prvom 1953. Tada je sa suvozačem Miodragom Jovičićem diskvalifikovan. U narednih četiri osvajao je druga, treća i četvrta mesta u klasi, a bio je i 11. i 12. u generalnom plasmanu, što je ogroman uspeh

Početkom 1948. uključio se u rad Narodne tehnike i zajedno sa grupom inženjera učestvovao je u konstruisanju automobila na tri točka, u koji su ugradili dvocilindrični motor od vodene pumpe. Za to dostignuće su na kongresu Narodne tehnike dobili nagradu od 30.000 dinara.

Prvi takmičarski uspeh, posle koga je skrenuo pažnju na sebe, ostvario je na prvenstvu Beograda maja 1950. godine. Za upravljačem „alfe romeo 1750 GS” sa kompresorom oborio je rekord staze oko Kalemegdana. Iste godine osvaja titulu prvaka države na čuvenoj brdskoj stazi Kotor–Njeguši. Potom, sa „alfa romeom 2500” osvaja drugo mesto na trci u Sarajevu. Već naredne godine pobeđuje sa „alfom 1750 GS” na trci oko Stadiona JNA u Beogradu, a zatim slede pobede u Nišu, Sarajevu, Ljubelju, Skoplju i opet oko Stadiona JNA.

Za upravljačem Alfe Romeo prigrabio je još tri titule 1951 - postao je šampion Srbije odnosno Jugoslavije na kružnim trkama, kao i šampion Jugoslavije na brdu

Na Jadranskom reliju sa Alfom zauzima naredne godine drugo mesto, da bi potom pred beogradskom publikom oko Kalemegdana pobedio, ovoga puta sa „jaguarom XK 120 FHC”.

Sa ovim Jaguarom postigao je značajne uspehe 1953. godine, jednu pobedu i jedno drugo mesto na Kalemegdanu, što mu je donelo drugu šampionsku titulu. Zatim osvaja treće mesto na Nagradi Donje Austrije, pobeđuje u Opatiji na stazi Preluka, drugi je na Jadranskom reliju, opet Ljubelju...

Još jednu titulu šampiona Jugoslavije osvaja sa Alfom Romeo 1952. godine, a ovaj uspeh ponovio je sledeće godine sa Jaguarom

Posebno je bio ponosan na rezutate na reliju Akropolis, na kojem se 1955. plasirao u sam vrh, kao osmi, ostavivši iza sebe mnoge renomirane tadašnje asove. Dve godine vozio je fabrički „DKW F91”, sa kojim je 1955. osvojio prvo mesto u klasi na Poljskom reliju 1957. godine.

Ipak, jedan događaj i učešće Mikice Vukovića zajedno sa kolegom Slavkom Barbarićem, odjeknuo je posebno u domaćoj javnosti. Posada Vuković – Barbarić učestvovala je na XXII reliju Monte Karlo 1953. godine sa „fijatom 1400”. Bilo je to epsko „putovanje”. Jedan od najtežih relija na svetu tada je startovao iz Minhena, da bi obišao „pola Evrope”. Ukupno preko nekoliko država prevalili su put od 3.375 kilometara i stigli do cilja u Monaku bez kaznenih bodova. Na završnom kvalifikacionom ispitu, takozvanoj ocenskoj vožnji starta i kočenja, nisu ušli u finale zbog jedne sekunde zakašnjenja. O ovom događaju u Moto reviji objavljen je tekst o avanturi dvojice naših vozača, i to iz pera samog Milivoja Vukovića. Bio je vozač, suvozač, a ujedno i izveštač sa lica mesta.

Poslednju trku van konkurencije Milivoje Mikica Vuković vozio je 1967. na Sutjeska reliju sa „poršeom 911 L”. Do kraja života bio je posvećen automobilskom sportu, svojim delovanjem u Savezu i ličnim angažmanom na organizaciji sportskih priredbi vezanim za automobilizam, ali i na obuci sportskih funkcionera.

Poslednji angažman bio mu je novinarski, kao zamenik glavnog i odgovornog urednika magazina „Automobil”, Auto-moto saveza Beograda.

PRVI UREDNIK AMSJ MOTO REVIJE

Milivoje Vuković je 1958. godine imenovan za direktora i glavnog i odgovornog urednika tadašnjeg glasila AMSJ – „Moto revije”, koju je obavljao do kraja 1963, da bi naredne godine prešao na Televiziju Beograd gde je uređivao stalnu rubriku „Crveni signal” i pripremao reportaže o saobraćaju.

REKORDNOM BRZINOM OD BEOGRADA DO ZAGREBA

U dogovoru Auto-moto saveza Jugoslavije i lista „Borba”, svakoga dana za vreme trajanja VI Kongresa komunističke partije Jugoslavije, po jedan od poznatih vozača donosio je fotografije iz Zagreba u sedište redakcije u Beogradu. Prvog dana to je učinio Mikica Vuković i tom prilikom oborio je brzinski rekord na auto-putu Bratstva i jedinstva. Relaciju dugu 388 kilometara, između Beograda i Zagreba, Vuković je prešao za dva sata i trideset pet minuta, vozeći Jaguar prosečnom brzinom od 148,2 kilometra na čas. Najveća dostignuta brzina u ovom poduhvatu iznosila je 191 km/h.

SVIMA OTVARAO VRATA

Milivoje Vuković je tokom svoje uspešne karijere vozača stekao veliki broj prijatelja, i to ne samo u zemlji već i u inostranstvu. Cenile su ga kolege sa kojima se takmičio na mnogim relijima – Italijani, Nemci i ostali... Svakim dolaskom na međunarodne sajmove automobila Mikica je „otvarao vrata” novinarima, mlađim kolegama iz raznih delova Jugoslavije, za upoznavanje sa kolegama, a lično je bio prijatelj sa glavnim ljudima Fijata, Lanče i Mercedesa.

RELI MONTE KARLO IZ VUKOVIĆEVOG PERA

Reli je, kako piše Vuković, počeo u 21.30 č. i već posle stotinu metara prvi vozač doživeo je incident sudarivši se sa kamionom na putu. Obojica vozača u Poršeu bila su povređena. Uslovi su bili zimski, uz gustu maglu i nisku temperaturu sa mestimično zaleđenim kolovozom. Celu noć nismo trenuli, obišli smo na veliko zadovoljstvo dva Poršea i tek sutradan u prepodnevnim satima stigli u Frankfurt... Iz Frankfurta je vozio Slavko autobanom prema Kelnu. Bio je dan bez magle. Kamionski saobraćaj je bio vrlo živ, a najveći broj kamiona vozio je jednu ili dve prikolice. Tempo vožnje bio je prilično visok, oko 130 kilemtara na čas. Tokom te deonice imali smo okršaj sa jednim malim Renoom i malim dvosedom „gutbreg” sa dvotaktnim motorom od 750 kubika, od kojih, na naše veliko čuđenje nismo mogli da se „odlepimo”. Ušli smo u Bremen, luku na krajnjem severozapadu Nemačke u kasnim večernjim satima i potom nastavili za Hamburg.

Iz ovog grada put nas je vodio kroz Holandiju... Vozimo dalje, a nismo spavali dve noći i jedan dan. Iz Amsterdama, veoma lepog grada, put nas dalje vodi ka Francuskoj, do Klermon Ferana, vozeći veoma brzo, iza jednog Poršea. Ali, od Klermon Ferana počinje planinski predeo i put je sve uži i opasniji. Vozimo sami kroz snežnu pustinju. Tu i tamo naiđemo na automobil u snegu pored puta, ne možemo da pomognemo i nastavljamo dalje. Prosek bi trebalo da nam bude 50 kilometara na čas i čini nam se nemogućim da ga ostvarimo u ovakvim vremenskim uslovima. U kontrolni punkt u mestu L Pi stigli smo u ranim jutarnjim satima.

Na cilj u Monte Karlo su stigla ukupno 253 takmičara bez kaznenih bodova. Odustalo ih je 56. Na kraju, bilo nam je žao što nismo imali malo startniji i brži automobil, jer bismo imali veće šanse na završnom ispitu, koji smo izgubili za samo jedan sekund. Ipak, imali smo priliku da odmerimo svoje vozačke sposobnosti u konkurenciji renomiranih vozača i jačih i bržih automobila, što nas je uverilo da naši vozači sa dobrim vozilima imaju realne izglede za najviše plasmane na ovakvim takmičenjima...