Hoću i ja da se trkam!

Svi koji na neki način vole i prate automobilizam, sigurno su makar jednom pomislili, gledajući trke uživo ili putem televizije, da bi i oni mogli da oprobaju svoje vozačko umeće na kružnoj, brdskoj ili reli trci. Mašta je jedno, a realnost sasvim drugo, pa put od te primarne želje do eventualno prvog starta na trci baš i nije tako lak i jednostavan. Zato na kraju samo mali broj upornih, bez obzira na ono što imaju ili nemaju na početku, uspe da ostvari svoj san!

Nekada je karting i stasavanje kroz „osnovnu školu” trkačkog umeća bilo osnova za ulazak u automobilske trke.

Danas postoji i alternativni način, „preskakanjem” kartinga i bavljenjem nekim elementarnim disciplinama, poput auto-slaloma, mada smo u novije vreme sve više svedoci ulaska u svet pravih trka iz virtuelnog e-trkanja. U ovoj rubrici kao svojevrsnom vodiču za potencijalne trkače, pozabavićemo se dolaskom na staze iz kartinga ili iz pozicije nekoga ko nema ama baš nikakvo prethodno iskustvo. Što se tiče kartingaša, koji od malih nogu upoznaju i savlađuju tajne volana, trkački gledano oni su svakako u prednosti nad apsolutno „samoukim” momcima i devojkama koji su iskustvo sticali vožnjom kroz svakodnevni saobraćaj. Zato je ovoj drugoj kategoriji neophodan enormni talenat i sposobnost brzog učenja i prilagođavanja, kako bi nadomestili nedostatak osnovnog „obrazovanja” i stalne nadogradnje, koja dolazi iskustvom.

S obzirom na to da imamo dva različita pristupa, za početak ćemo obraditi ono što je zajednički preduslov za bavljenje trkama. Pre svega se to odnosi na članstvo u odabranom klubu, na osnovu kojeg se podnosi zahtev za izdavanje takmičarske licence. Nekada je postojao test za nove kandidate, što duži niz godina nije praksa, jer jednostavno propisi nalažu da budući trkači u svom klubu budu upoznati sa svim pravilima, poznavanjem signalizacije zastavicama i postupanjem u slučaju određenih situacija. U poslednje vreme postoji inicijativa za vraćanje prakse polaganja testa za dobijanje licence, ali za sada je ipak samo potrebno aplicirati Sportskom auto i karting savezu za izdavanje dozvole, uz uplaćivanje takse od 4.500 dinara i obaveznog osiguranja za slučaj povrede ili smrtnog događaja, čija je cena 2.500 dinara. Uz ove troškove potrebno je je izdvojiti od 700 do 10.000 dinara za specijalistički lekarski pregled, u zavisnosti od ordinacije u kojoj se radi i obima pregleda koji budući takmičar želi. Naravno, poželjno je uraditi što detaljniji pregled, ne samo zbog formalnosti za dobijanje licence, već i zbog potpunog uvida u lične sposobnosti.

Što veće, to skuplje – kako se napreduje kroz karting klase od najmanje ka najvećoj, tako rastu i troškovi

Ulazak u trke automobila putem kartinga

Na prste jedne ruke se mogu verovatno izbrojati slavni automobilisti moderne ere trka koji nisu svoju karijeru od malih nogu pokrenuli od kartinga – Sena, Šumaher, Baton, Alonso, Hamilton, Ferštapen i ostali velikani svetskih staza, pa čak i oni sa relija, svi su u nekom obliku proveli vreme u kartingu, da li samo na nacionalnom, ili pak evropskom, odnosno svetskom nivou. Kako godine prolaze i tehnika evoluira, karting je sve pristupačniji za nabavku, mada finansijski aspekt nikada nije povoljan u tehničkim sportovima, pa tako ni u kartingu. Normalno, što viša i jača klasa, to je i cena veća, a s obzirom na to da pričamo o počecima trkanja, mi ćemo se sa finansijske strane baviti klasama popularnim za početnike, „Rotax micro” ili „Rotax mini”, koje se voze kod nas i u okruženju, ali i u Centralnoevropskoj zoni i na evropskom i svetskom nivou.

Cena Rotax agregata za klasu „micro”, i to kompletnog, sa akumulatorom, auspuhom i svim kablovima i konektorima, okvirno je 2.100 evra. Taj agregat ide u ram, ili tzv. šasiju, gde imamo više proizvođača i samim tim cena varira. Tony kart, CRG, Intrepid, Praga i mnogi drugi su samo neki od proizvođača ramova, čija cena se kreće oko 2.000 evra, s varijacijom u oba smera od 100 do 300 evra, u zavisnosti od načina nabavke, plaćanja, isporuke itd. Sledeća stavka su gume, Rotax koristi isključivo marku Modžo, čiji set košta od 130 do 150 evra. Tu su onda „sitnice”, poput kočionih pločica (40 evra) i bezolovnog goriva u koje se sipa dva posto specijalnog Rotax ulja za mešavinu, čija je cena 24 evra po litru.

Još jedna specifičnost kartinga je neophodnost stalnog prisustva iskusnog mehaničara, čije dnevno angažovanje košta od 100 do 150 evra po danu. Na taj iznos treba dodati i troškove puta, smeštaja i ishrane prilikom odlaska na trke, ne samo za mehaničara naravno, već i za celu ekipu. Primera radi, odlazak u inostranstvo, rentiranje ozbiljne staze radi treninga, tokom dva dana, sa svim troškovima može izaći od 1.500 do 2.000 evra. Sličan je trošak i tokom trkačkog vikenda, pod uslovom da nema ozbiljnije štete, kvarova ili havarija, pa gruba računica kaže da jedna sezona na stazama kod nas i u okruženju, u okviru Centralnoevropske zone, košta najmanje 20.000 evra! Još jednom napominjemo da je to okvirna cena za dve najslabije klase, dok troškovi progresivno rastu prelaskom u klase „max”, „junior”, „senior” ili „DD2”.

Dobar mehaničar zlata vredi: u kartingu je iskusni i vispreni mehaničar bitan koliko i sam karting i motor

Dakle, do stasavanja za prelazak u automobile, za nekih desetak godina u kartingu, potrebno je uložiti najmanje oko 200.000 evra. Nije malo, ali može doneti nemerljivo mnogo...

Slične cene, ali performanse mogu biti drastično različite - mnoge komponente kartinga su na prvi pogled iste ili slične, ali se u zavisnosti od načina izrade i primene materijala veoma razlikuju suštinski

Ulazak u trke automobila bez karting iskustva

Sa aspekta finansija, ovaj način ulaska u svet trkanja je daleko povoljniji, s obzirom na to da ne postoje enormna ulaganja kao tokom karting karijere. S druge strane, znanje i mogućnosti napretka su vrlo limitirani, jer početnik u 16, 17. ili 18. godini u startu nema mogućnost proboja na vrhunski međunarodni nivo, već se želje i mogućnosti uglavnom ograničavaju na lokalno delovanje, u okviru državnih prvenstava.

Kao bazični trošak uzećemo cenu ulaska u takmičenje putem najslabije i najjeftinije klase – „jugo mali N”. I u ovoj varijanti imamo dva puta odluke – praviti svoj automobil „od nule” ili kupiti poznat i relativno proveren i pouzdan proizvod. Za sagovornika za ovu temu teško da postoji bolji čovek od Miloša Spasojevića, svima poznatog kao Trovač. Harizmatični trkač i tjuner, koji neiscrpnu ljubav i volju za trkama pokazuje na takmičenju uprkos invaliditetu, pokušao je za kratko vreme da što detaljnije pojasni obe opcije.

– U našim okolnostima, aktuelnom trenutku i trkačkom okruženju, apsolutno sam za to da početnici bez ikakvog prethodnog iskustva, ne računajući takmičenja u auto-slalomu i vožnji spretnosti, karijeru započnu u svima nama poznatom i omiljenom modelu „mali N”. Osnova rada je kvalitetna, dobro pripremljena i ofarbana karoserija, s kvalitetno ugrađenim sigurnosnim kavezom, poznatijim kao „rol-bar”. Cena kvalitetne „školjke” sa „kavezom” je negde oko 1.500 evra. Otprilike istu cenu imaju i sklop, motor i menjač, sa svim doradama i prepravkama dozvoljenim po pravilniku za ovu klasu, što nas već dovodi do cene od 3.000 evra. Na to valja dodati i oko 500 evra troškova za točkove, set guma, kočnice i pripadajuće tečnosti i potrošni materijal. Značajna stavka je i oslanjanje, jer uzalud vam sva snaga ako nema adekvatnog prenosa na podlogu. Što se „juga” tiče, korektni amortizeri, ali ne vrhunske klase, i kvalitetno urađen gibanj, staju dodatnih 1.000 evra. Potom ide stavka bezbednosti, prilično skupa, ali i najbitnija, jer na svom primeru znam koliko bezbednost nema cenu! Dobro i kvalitetno trkačko sedište je minimum 350 evra, s tim što može biti čak i do 1.000. Slično je i sa kombinezonima, koji koštaju od 150 do 900 evra, što je širok dijapazon, trkačkim patikama s cenom od 100 do 450 evra i kacigom, čija cena takođe varira, od 250 do čak 1.200 evra. Sigurnosni pojasevi, prilagođeni HANS sistemu, koštaju od 150 evra, sam HANS može se nabaviti za oko 200 evra, i na kraju imamo i vatrostalnu podkapu, veš, čarape i rukavice, čija se cena kreće od 150 do 600 evra. Naravno, tu je i volan, bez njega se ne može, ali sasvim zadovoljavajući kvalitet, bez mnogo preterivanja, košta između 100 i 150 evra.

Dakle, iznos pravljenja „malog N-a” je oko 5.000 evra, pod uslovom da sami radite ili imate majstora koji ne naplaćuje ništa za rad. Za taj novac, pa možda čak i nešto manju svotu, može se nabaviti već napravljeni automobil, ali i on traži dodatna ulaganja za osveženje motora, menjača, oslanjanja, karoserije i ostalih komponenti. Uvek je bolje krenuti od osnove i sam uraditi automobil. Ne samo što on više vredi u slučaju dalje prodaje, već je na njemu i lakše korigovati detalje i održavati trkalicu koju ste sami napravili – zaključuje Spasojević.

Suštinski posmatrano, imamo dva potpuno različita pristupa ulaska u automobilske trke.

Jedan daleko skuplji, putem kartinga, koji je bolja polazna osnova, iz razloga što otvara više mogućnosti napretka i lakši proboj na evropsku i svetsku scenu. Takav primer daje karijera Dušana Borkovića, koji je od kartinga, preko domaćih trka, stigao do svetske i evropske turing scene, mada zbog hendikepa visine nikada nije ni mogao da se okuša u jednosedima. S druge strane imamo koncept kasnog ulaska, od auto-slaloma i vožnje spretnosti do ulaska u trkački svet, mada na daleko manjem prostoru, suženih mogućnosti napredovanja. Za šta god se odlučili, svaki pristup iziskuje značajna finansijska ulaganja, jer tehnički sportovi jednostavno koštaju i nisu dostupni širokim narodnim masama!

ŠTA POSLE „JUGIĆA”?

I dok je vozio motore, a kasnije kao takmičar u auto-sportu i provereni tjuner, Spasojević je uvek imao viziju. Tako je i sada, jer je popularni Trovač jedan od retkih koji ima ideju kako početnicima prilagoditi i olakšati prve korake u trkanju:

– Jugo je već „praistorija”, delova je sve manje, uskoro ih neće uopšte ni biti. Ne samo za „juga”, isto je i za „pežo 106” koji se vozi u grupi N. Primera radi, ovaj „SL 1600” uopšte nije loše rešenje, mada bi trebalo napraviti određene modifikacije. Konkretno, automobil koji pripremam za narednu sezonu već je dostigao ulaganje od skoro 15.000 evra, to nikako nije za početnike. Treba napraviti neku „SL lajt” varijantu, gde će motori i menjači ostati serijski, malo elektronike, malo oko trapova i guma – i to je to. Recimo motori oznake TU, u automobilima tipa „pežo” i „sitroen”, vrlo su jeftini i izdržljivi, pa startna ulaganja za početnike uopšte ne bi bila velika. To je neka ideja za period posle penzionisanja „juga”, ali je definitivno jedino rešenje osnivanje nekog kup takmičenja, to je prava stvar – kaže Spasojević.

‍