U F1 stilu: Pet stvari koje niste znali o Ferrariju F50!

Period devedesetih godina na automobilskoj sceni obeležili su superautomobili. Prvi među jednakima tradicionalno je bio Ferrari, čiji je znak Cavallino Rampante obavezivao na superiornost, u svakoj prilici.

Nakon modela F40 koji je vodio svojevrsni rat sa Porscheom 959 inženjeri i dizajneri kompanije Ferrari morali su da pronađu način da u svim kategorijama unaprede savršenstvo. A to nikada nije bio jednostavan zadatak…Ipak to im je uspelo za rukom, pa je F50 potvrdio dominaciju italijanskog brenda.

U centrali su za ultimativni model izabrali jedinstveni pristup: prenošenje F1 osećaja na ulice. Iako je bio legalan za vožnju u redovnom saobraćaju, Ferrari F50 ni po jednom kriterijumu zapravo nije bio standardni automobil.

F50 je stvoren za pedesetu godišnjicu kompanije!

Nakon istorijskog tandema, modela 288 GTO i F40, na pedesetu godišnjicu automobilske kompanije Ferrari, predstavljen je i F50, čije je ime omaž značajnom datumu u fabričkoj istoriji. Prestavljen je u Ženevi, pred samim kremom automobilskog sveta. Očekivanja su, poput cene, bila velika!

U skladu sa duhom vremena F50 je imao puristički pristup visokim performansama pa nije imao servo upravljač, servo kočenje i ABS ali je koristio sofisticirane kompozitne materijale, tehnologiju konstrukcije i aerodinamiku u stilu F1.

Dizajn je potpisao ugledni studio Pininfarina

Klinasti dizajn aerodinamične karoserije je potpisao renomirani studio Pininfarina koji je sredinom devedesetih stvorio izuzetno efikasnu kreaciju. U ovakvom automobilu je sve podređeno performansama, pa prirodno nema previše mesta za kompromise koji bi doprineli smanjivanju voznih karakteristika. Dizajnerski studio je pre svega imao zadatak da unapredi furiozna ubrzanja a ne da mu obezbedi mesto u muzeju. U tome je i uspeo, što ne znači da F50 nije bio privlačan automobil, naprotiv!

S tim u vezi, atraktivni F50 je bio otvoreni dvosed sa zanimljivom targa konfiguracijom i tvrdim krovom koji se po potrebi mogao skinuti. Niska i široka karoserija je najčešće bila lakirana u crvenu boju, tačnije u nijanse Rosso Corsa i Rosso Barchetta. Ostalima je na raspolaganju bila Giallo Modena žuta, Nero Daytona crna i Argento Nürburgring siva. Pomenute tri opcije su danas i najređe.

Ferrari F50 je koristio V12 iz Formule 1

Ferrari F50 je pokretao atmosferski V12 motor zapremine 4,7 litara sa pet ventila po cilindru. U pitanju je verzija agregata iz bolida Formule 1 koji su 1990. godine vozili majstori zanata, Prost i Mansell (Ferrari 641).

Maksimalna snaga je prema katalogu bila 520 „konja“ pri 8.500 obrtaja u minutu, dok je za prenos pomenute snage bio zadužen šestostepeni manuelni menjač. Moćan zvuk se podrazumevao!

F50 nastupa u klubu 4 sekunde

Zahvljujući aerodinamici i pomenutom V12 motoru ubrzanje od 0 do 100 km/h trajalo je tek 3,87 sekundi, što je i danas, tri decenije kasnije, respektabilan broj! Ništa manje dominantan F50 nije bio ni na terenu maksimalne brzine koja je iznosila čak 325 km/h.

Krug na fabričkoj test stazi Fiorano F50 je prešao za 1 minut i 27 sekundi, što je za 2,6 sekunde bolji rezultat od Ferrarija F40 u čije je cipele morao da uđe. Inženjeri su mogli da odahnu, jer je domaći zadatak bio ispunjen...

Ferrari F50 je bio miljenik VIP ličnosti

Budući da je u periodu od 1995. do 1997. napravljen u seriji od svega 349 primeraka Ferrari F50 je danas ekstremno redak i veoma, veoma vredan kolekcionarski plen. Tom statusu dodatno doprinose i VIP ličnosti u čijim se toplim garažama nalazi dobar deo produkcije…

{{related-post-1}}

Zna se da su ključeve modela F50 u nekom trenutku posedovali kolekcionari različitih profila: dizajner Ralf Loren (Ralph Laurent), muzičar Rod Stjuart (Rod Stewart) i američki bokser Majk Tajson (Mike Tyson).

Danas je praktično nemoguće doći do primerka serije F50, pa je za jedini model na evropskim oglasnicima neophodno izdvojiti čak 5,5 miliona evra!