Tihi šampion

Dragan Banić se automobilizmom zvanično, sa pauzama, bavio 13 godina. Tih i nenametljiv po prirodi, bio je perfekcionista i veoma brz na užarenom asfaltu, o čemu svedoče i tri osvojene titule šampiona na kružnim stazama. Ali, trkački automobili su njegov život praktično od kad zna za sebe, kad ga je otac kao klinca vodio na trke na Ušću, ali i kad je „u kraju” rastao uz neke druge, rođene trkače. Rođen je 26. jula 1962. godine u Beogradu, a odrastao je uz asove kakvi su Dragutin Gule Ristić, Boško Marković, Mika Đelmaš. Trčao je oko njih kao dete, a kasnije je imao tu sreću i da ga povedu na trke...

U jednom delu svoje karijere, Dragan Banić je bio član šampionskog tima Crvene zvezde

– Prvo sam sa ocem odlazio na Ušće, a posle sam tamo odlazio sa starijima. Kasnije sam im pomagao kad su radili u garažama šta god je bilo potrebno i na taj način sam sticao tehničko znanje. To je bio moj automobilski svet, a kompletan automobilski svet je tada bilo teško sagledati. Jedino preko štampe, naših retkih magazina koji su pratili automobilizam, ili ako neko donese neko štivo iz inostranstva. Sve to je, ipak, dovelo do toga da se pojača i moja želja da postanem trkač i da polako počem da sakupljam novac da kupim „fiću” – započinje Banić priču za Auto Moto reviju.

Malo po malo, skupila se ušteđevina i Dragan je došao do svog prvog automobila sa kojim se pojavio na trkama, na Ušću 1983. godine. Sreća je kratko trajala, tačnije do čuvene krivine kod mosta:

– Na prvoj trci na Ušču u „fići” slupao sam se kod mosta! Kontra-rekontra, nas pet-deset na gomili i naravno da ćeš da se polupaš! Nisam to tragično shvatio, ali nije bilo više novca za popravku. „Fiću” sam vozio do 1986. godine sa prekidima, naravno zbog nedostatka novca. Bilo je tada puno trka, preko 12 u sezoni – što kružnih, što brdskih, a nije bilo novca ni da otputuješ na trke po tadašnjoj SFRJ. Nisam imao nekog posebnog uspeha, bio sam treći u šampionatu Srbije, ali to nisam ni računao u neki rezultat. Sve što sam hteo je da pobeđujem – priseća se Banić trkačkih početaka i sa ponosom priča o ljudima od kojih je učio prve korake za upravljačem:

– Gule (Dragutin Ristić) me je učio. Išli smo noću na Ušće, gde mi je pokazivao kako se prolaze krivine. Bio je veliki talenat, ali nije imao novca za ozbiljno bavljenje trkama. Takođe, dosta sam naučio i od Boška (Markovića). Na početku sam nastupao za AMTD „Beograd”, tamo je bilo puno dobrih vozača, a ja sam bio klinac. Klub je bio dobra sredina za početnike zato što su drugi, veći kao Jugoauto, Crvena zvezda, Akademac i drugi, u SFRJ bili nekako zatvoreni i nisu želeli da se bave mladim vozačima.

Posle „fiće” došlo je vreme da se krene dalje, a sledeći koraci bili su „sastavljanje” sopstvenog „juga” i prelazak u novi klub – „Crvenu zvezdu”. Na početku nije bilo vrhunskih rezultata po Banićevom kriterijumu, ali on se nije predavao:

– Došao sam u Crvenu zvezdu, ali sa dogovorom da se vozim 1986. i ’87. godine svojim automobilom i da oni nemaju obaveza prema meni. Prelomna trka je, međutim, bilo takmičenje u Kragujevcu 1987. godine. U svom automobilu sam postigao predzadnje vreme na treningu, a onda su u klubu odlučili da mi daju klupski auto sa kojim Vlada „Tref” Kovačević, zbog kvara, nije napravio zadovoljavajuće vreme. Bilo je potrebno da osvojim bodove za klub, a ja sam ciljem prošao kao treći! Tako je sve krenulo...

Osvojio je dve uzastopne titule – 1995. i 1996. godine u klasi do 2.500 kubika grupe N

Na zimu 1987. godine od Crvene zvezde je dobio dozvolu da pripremi automobil bez ograničenja i posle nekoliko meseci stvorena je, kako kaže Banić, „raketa” za klasu do 1.150 kubika, grupe N!

– Pjero Filipi se tad pojavio u klubu i donosio je sve neophodne delove iz Italije. Vladin i moj automobil su u potpunosti pripremljeni i tako su krenule i pobede: Letnja liga u Beogradu, Novi Sad... Na trci u Kragujevcu se odlučivalo o tituli za koju smo se borili Zoran Maki Stevanović iz domaće Crvene zastave i ja, ali uspeo sam da postanem šampion 1988. godine za dva boda, a i Crvena zvezda je postala ekipni pobednik! Sledeća sezona 1989. godine počela je solidno i delovalo je da je moguće odbraniti titulu, priseća se Banić, ali je na Letnjoj ligi stigao prigovor iz Jugoauta i posle otvaranja motora ispostavilo se da je zamajac bio lakši – 6 grama! Usledila je diskvalifikacija i tri trke pauze, zbog čega je bilo nemoguće nadati se peharu.

Banić je i sezonu 1990. godine proveo u „jugu”, ali već tada je „mirisalo” na probleme. Usledile su teške godine u zemlji 1991, ’92. i ’93. kad je i Dragan Banić napravio prisilnu pauzu. Jednostavno, bez sponzora i novca nije bilo mogućnosti za kvalitetne trke i sve se raspalo. Predaje, međutim, nije bilo, pošto je još jednom pobedila želja za trkama!

– Te 1993. godine Mika Đelmaš je oformio klub „Čukarica Mepex” – a imao je dva automobila – BMW grupe A, koji je on vozio i „pežo 205” 1300 grupe A, sa kojim sam ja nastupao u klasi „1600 hobi”. Ni sa „pežoom” nije bilo nekih uspeha. Vremena su bila dobra, ali se automobil stalno kvario...

I onda je došla 1995. godina, kada se kao sponzor ekipi Čukarica pojavila firma Cyclon. Uz Banića (klasa do 2.500 kubika grupa N) i Đelmaša (grupa A), timu su se priključili Milija Ilić u klasi „hobi” i Dragan Zlatković sa „jugom”, pa su na taj način „pokrivene” četiri klase, čime je bila moguća borba za titulu. U finišu sezone je prvi, ipak, bio tim „Tref”, a Banić je uspeo da sa BMW-om stigne do svoje druge titule u karijeri, u klasi u kojoj se tada na startu pojavljivalo i 15-ak automobila, kao prava poslastica za publiku.

– BMW smo našli kod tjunera u Nemačkoj, ali kako u to vreme nije bilo interneta, pratili smo u „Auto Motor und Športu” izveštaje sa trka, seća se Banić. – Glavna caka bila je čitati vremena sa treninga koja su bila merodavnija od trka, u kojima svašta može da se desi. Nov automobil je nabavljen iz Ibenbirena, ali je problem bio u tome što je stigao u četvrtak na petak noć, pred subotnji trening prve trke sezone, 1995. godine! Te noći sam ga probao na Košutnjaku i sećam se da je bio pretvrd. Celu noć sam radio da ga uskladim, a potom smo išli na Ušće da ga probam. Nekako se sve sklopilo i uspeo sam da pobedim u prvoj trci, što je bilo veliko iznenađenje, pošto sam praktično prvi put seo u automobil. Priznajem da me automobil uplašio! Pitao sam se da li ću moći da ga vozim, pošto sam praktično iz „pežoa” od 110 KS seo u automobil sa dva puta više snage, pravi trkački. Ali, to je bila druga priča. Imao sam sve – gume, delove... Tad sam shvatio šta su trke, kad nemaš problem sa sredstvima. Shvatio sam još dok sam bio u Crvenoj zvezdi šta znači kad imaš novca. Tad je „jugo” koštao 20.000– 25.000 maraka. Samo automobil. A gde su delovi, gume, putovanja... I, tek kad to obezbediš, stigneš na limit. A on znači: u krivini sa kilometar na sat brže možeš da se slupaš, a sa kilometar na sat sporije nisi dovoljno brz...

Banić se 1996. godine borio protiv mnogo rivala da bi uspeo da odbrani titulu

Sledeće sezone, Banić je odbranio titulu, ali ta 1996. godina značila je i kraj karijere. Razlozi su prilično jednostavni:

– Svako ima svoje vreme, a ja sam u svom vremenu na trkama uživao – jasan je Banić. – Imao sam sreću da budem na pravim mestima u pravo vreme, da se trkam na stazama širom SFRJ, da svuda steknem prijatelje. Imao sam sreće i da osetim šta su prave trke, pravi tim, kao kada dođe do nekog kvara, a čitav tim se okupi i sredi ti, na primer, menjač za 15 minuta. Jednostavno, iz svojih nekih razloga sam odlučio da prestanem.

Osim kao šampion, Banić je poznat i po vrhunskom umeću u pripremi trkačkih automobila - od 2004. do 2009. bio je deo ekipe 063 racing odnosno EKO racing team sa Andrejem Kulundžićem i Pajom Komnenovićem

Dragan Banić je i u ovom razgovoru bio skroman kada je pričao o svojim rezultatima, ali i samo kratak osvrt na njegovu karijeru dovoljno govori o vremenu u kojem je, uz pobede i titule, izgradio ime koje će se uvek spominjati kada se govori o asovima iz vremena spektakularnih auto-trka na našim prostorima.

OMILJENI AUTOMOBIL

Iako sa njim nije postigao neke značajnije rezultate, Dragan ipak izdvaja jedan automobil za koji kaže da je u njemu uživao više od ostalih:

– Najviše sam uživao u „pežou”! Imao je „šper”, bio je grupa „A” do 1300 kubika, imao je sjajno ubrzanje, ležanje, pravi „vozački” automobil. U odnosu na njega, BMW je bio „gospodin”. Morao si da ga poštuješ, da znaš kad je automobil jači od tebe. Ali, kad pogrešiš, „jugo” i „pežo” kažnjavaju, a BMW me dva puta spasao, ne znam kako! Prvi put, mogao sam da se slupam na tom prvom noćnom testu na Košutnjaku. Jednostavno, do njega se u drugim automobilima jedan deo staze prolazio punim gasom, u njemu to više nije moglo, zato što se do te tačke stizalo i 30 km/h brže. Njegovo ležanje i sve ostalo je u toj situaciji verovatno odigralo ključnu ulogu...

SENZACIJA NA RELIJU

U prethodnim brojevima Auto Moto revije, legendarni Mika Đelmaš opisao je uspešan „izlet” u svet relija sa Draganom Banićem, ali smo mi od sagovornika želeli da čujemo i njegovu priču:

– Istina je, nastupali smo na nekoliko relija zbog opklade sa relistima koji su tvrdili da mi sa „kruga” ne možemo da izdržimo reli. A mi smo na „Ju reliju” pobedili u klasi u evropskom i domaćem šampionatu! Otišli smo na reli, nismo imali ni radar, nego smo ga pozajmili! Kad se izgubimo u radaru, ja samo mahnem da je to to, da nema više, i onda samo vozimo! Mikiju je reli više odgovarao, a ja to nisam voleo. Uvek sam voleo kontakt, a ne sam da se trkam sa vremenom. Zato sam voleo kružne trke – kad sam osvojio titulu u „jugićima”, osećao sam se kao da sam svetski šampion!