Poslednji šampion jedne sportske i političke ere

Dugo se nismo videli. Čak ni slučajno sreli ili mimoišli. Valjda sam se zato i radovao susretu sa Velimirom Jovanovićem Veljom. Ustvari, Bugarinom, kako ga ceo trkački svet zna. Ulazim u lokal gde smo zakazali sastanak, šaram pogledom po lokalu, dok na kraju nisam uočio Velju. U ćošku kafića sedi i ispija kiselu vodu, neprimetan i povučen. Baš onakav kakav je bio i tokom većeg dela svoje karijere.

„Ma nema ništa, ništa nisi propustio, osim ovih šest stentova, al’ guramo dalje, šta ima veze” – odgovara kratko na moje pitanje šta se to bitno izdešavalo za sve ove godine koje se nismo videli. Bio sam prilično iznenađen tim podatkom o stentovima, ali sam još više bio zapanjen činjenicom da se fizički vrlo malo promenio. U redu, sede u kosi pokazuju trag godina, ali je i dalje „fit i slim”, kako vole danas da kažu...

„Normalno da sam mršav kada mi stalno ćerke daju neke zadatke! Idi tamo, daj ovamo, računaju da sam u penziji pa imam vremena na pretek. I zaista je tako, obožavam svaki trenutak proveden sa unukom, ništa mi nije teško. Ponosan na decu, ali i na zetove, imam što ja volim da kažem „nebeske” zetove. Znaš zašto? Pa jedan je pilot, a drugi pop. Odlični momci” – kroz smeh ukratko Jovanović opisuje ovozemaljske penzionerske dane.

Pošto smo se godinama, pa čak i decenijama družili, lagano evociramo uspomene, od prvih trkačkih koraka, preko šampionskih dana u „fićama”, do kasnijeg svestranog trkanja u svim automobilskim disciplinama. Ipak, pre priče o karijeri, Jovanović otkriva da trke jesu njegova prva ljubav, ali one na dva točka zapravo.

„Otac je vozio motore i normalno da me je „zarazio”. Definitivno sam se „pelcovao” na onom čuvenom Ušću, jer se ljudi slabo sećaju da je uz onu čuvenu auto-trku, vožena i trka motora. Sa nepunih 14 godina dobijam jedan „tomos T-12”, od 50 kubika, i sa braćom Tomanović debitujem na trkama, bilo je to 1971. Ta mašina je meni bila slabašna i već za narednu sezonu nabavljam „jamahu 125”, koju dobijam za 15. rođendan. S njom nisam ništa napravio, tačnije nisam ni vozio trke! Karijeru mi je prekinula majka, a ko drugi!? Nikako nije bila za motore, udarila je zabranu, ni pokojni otac tu nije mogao ništa. Bez obzira na sve, motori su ostali moja velika ljubav, čak sam i državni posao zamenio u jednom trenutku prelaskom u servis kod legendarnog Dragana Stankovića Stankare, tada vrlo poznatog i priznatog trkača. Potrajalo je to nekoliko godina, tačnije do 1994, kada sam prešao da radim u Opel servis, kod Paje Komnenovića. Kasnije sam imao i svoju vulkanizersku radnju u ono vreme bombardovanja, a od 2002. sam došao kod Dragana Simića, čuvenog Simketa. Taj period posla bio mi je i najlepši u poslovnom i sportskom pogledu, trkački fenomenalan, jer sam i vozio za ekipu Balkana. U 2019. godini sam ponovo otišao u privatnike, držali smo Brako Ćuja Ćopić i ja radnju u Zemunu, a 2021. sam rešio da završim radni staž, otišao sam nekih 10 meseci na biro i sačekao penziju. I sad ja tako ispričah tebi svašta što me nisi pitao, ali nema veze” – uz osmeh konstatuje Velja Bugarin, i nastavlja...

‍

„Rekoh ti ja da mi je majka prekinula moto-karijeru. Pazi sad, ta ista majka mi je i kupila prvog „fiću”! Počeo sam jako da se zanimam za pripremu motora za trke, bio je čuveni Pevac iz Mladenovca, on je forsirao tu tzv. „zagrebačku školu” pripreme, usavršio je i imao najbrže motore. Skupljao sam tako znanje od njega i konačno 1976. debitovao na Hipodromu. Pun sebe, auto spreman, a ja ispadnem magarac s ušima od dva metra! Kako? Vidim ja svi imaju filtere za vazduh, smejem im se, mislim se nemaju pojma, sad ću da ih oderem. To „dranje” je potrajalo do prve bare, uđe voda u karburator i tu je bio kraj. Razočarenje veliko, ali lekcija koju sam naučio još veća” – iskren je Jovanović.

Otkud Bugarin?

Svi ga znaju pod nadimkom Bugarin, a verovatno malo ko zna odakle zapravo to potiče. Priča je više nego jednostavna, a potekla je od njegovog višedecenijskog prijatelja i kuma, Ljube Pavlovića, zvanog Nos. Pošto je Jovanovićev pradeda poreklom iz Zaječara, uz bugarsku granicu, Ljuba je jednostavno zvao u mladosti svog prijatelja Bugarin. I tako ostade Bugarin za vek i vjekove.

„Naredne godine dovedu mene Krečko i moj kum, Ljuba Nos, u moćnu Crvenu zvezdu. Igrom slučaja za 1988. godinu dobijem nekog slupanog Susijevog (Vitomir Cvetić, pri. aut.) „fikusa” i napravimo pristojan automobil. I tako dođe ta 1989. godina, kada sam osvojio prvu titulu, odlične trke, konkurencija neverovatna, Narodović vicešampion, a Niko Pulić treće mesto. Svi se sećaju te trke u Kraljevu, kada smo mi iz Crvene zvezde imali timsku taktiku. Vodio je dugo Paja Komnenović i verovatno bi i pobedio da se nije odšrafio davač pritiska ulja. Ja sam u međuvremenu pretekao Darka Otenhajmera i pobedio, u takvoj konkurenciji treba imati i malo sreće. Ta trka nije odlučivala, ali su bodovi bili jako važni za konačan uspeh. Slično je bilo i 1990. godine, kažu svi da je teže odbraniti titulu nego je osvojiti. I zaista je tako. Tom drugom titulom sam završio priču u „fićama”. Nisam ni slutio da ću, nažalost, ostati upisan i kao poslednji šampion Jugoslavije ove legendarne klase”.

Prelazak u tada sve popularniju klasu „jugića”, koja ubrzo postaje i „nacionalka”, nije donelo mnogo toga dobrog za pamćenje Jovanoviću. U jednoj rečenici je on sam to možda i najbolje objasnio:

„Slobodno napiši da za dve godine nisam potrošio ceo rezervoar goriva u „jugu”! Maleri i kvarovi na sve strane. Jednom me je sve slušalo, mislim da je neko Ušće, bio sam drugi na krug i po do kraja. Sve radi, ponadao se ja to je konačno to, ali... Puca guma! Onako besan sam „terao” na felni do cilja, završio sam čak četvrti, ali u „jugićima” ništa nije išlo kako treba. Za 1993. sam uzeo od Andreja Kulundžića stari „suzuki svift”, bilo je tu dobrih trka, sve sami velikani u klasi, i to u novim Suzukijima i Pežoima – Miodrag Savić, Miodrag Đelmaš, Nenad Narodović, Vitomir Cvetić, Radmilo Spasojević, ma strašno! Uspeo sam u međuvremenu da debitujem za ASK Zemun na reliju, bila je to 1996. godina i „pežo 205”. Onda naredne godine stigne „reno klio vilijams”.

Ljudi moji... Kakva je to bila aždaja! Mnogo mi se svideo taj automobil, uspevao sam u njemu da se držim uz „BMW M3”, grupe N. Vozio sam s njim, pošto nisam imao klasu, ali igrom slučaja taj fantastični automobil nije ostao kod mene, da ne dužim sad o razlozima... Srećom za 1997. godinu dobijem poziv od Max Meyer tima, da vozim novi „pežo 106”. Čist profesionalizam, taj tim je bio samo da čovek uživa i posveti se trkama, sve je bilo na svom mestu, od finansija do organizacije. I tu je bilo mnogo „babaroga” u klasi, dve sezone sam vozio te trke i za malo mi je izmakla titula te 1998. godine. Mislim da je Đefi (Milutin Vušurovič, prim. aut.) na kraju bio za bod ili dva uspešniji. Pošteno, nema šta, to su trke. I ja sam s malom razlikom uzeo titulu u „fićama”, sve to u životu ide u krug.” – s neizbežnim osmehom konstatuje Jovanović.

Bata i Mirko za nijansu

Kroz bogatu karijeru Jovanović je delio megdane s gotovo svim poznatim imenima jugoslovenskog i balkanskog automobilizma. Zato i ne čudi što mu nije lako da imenuje nekog vozača kojeg posebno ceni, više od drugih...

„Gde me to pitaš, pa oko mene su celog života bili sve sami majstori volana! Susi Cvetić, Nenad Narodović, Dragan Muša Nikolić, Stanimir Milenković Poštar, Make Stevanović, Dragan Zlatković, Ćuja Ćopić, naravno i veliki Ica Matošević, to ti je onako na prvu. Pa onda ona plejada crnogorskih asova: Bato Banićević, Goran Asanović, Franjo Kunčer, Milutin Vušurović. Posebno bih napomenuo Bobana Atanackovića, od njega sam „pokupio” mirnoću za volanom, bez agresije i „nasrtanja” na krivine kada god je to moguće. Posle te ekipe pojavila se ova plejada mlađih, koje predvodi Dušan Borković. Tu su i Mikica Vesnić, Mirko Milovanović i Nikola Miljković. Negde između te srednje i mlađe generacije nalazi se i Ivan Mandić Ćima, baš je dobar. Danas mi se sviđa Mihajlo Mladenović, poznatiji kao Mali Đenka. Ipak, nekako za nijansu su mi na vrhu, nažalost pokojni učitelj i učenik, Radmilo Bata Spasojević i Mirko Martinović. Imao sam čast da se trkam ozbiljno protiv obojice. Suštinski različiti, ali u principu istih pogleda na trke, eto možda su mi oni za nijansu, ma za dlaku ispred drugih.” – zaključuje Jovanović.

‍

Taksi fijaker

Tradicija točkova u Jovanovićima postoji ceo vek. Zaista, bez preterivanja, punih 100 godina! Deda Velimir, po kojem je naš sagovornik i dobio ime, bio je taksista, i to 30-ih godina prošlog veka. I to ne običan taksista, već u fijakeru. Prevoz je imao dve konjske snage, i to bukvalno, jer su zapregu vukli konj Šilja i kobila Olga. Deda Velimir je živeo u Ivankovačkoj ulici, u širem centru Beograda, gde je i držao konje. Zamislite da danas na takvoj lokaciji neko ima štalu!?

Kako veče odmiče, sećanja naviru i situacije se „odmotavaju”. Stigosmo do nesrećne 1999. godine i bombardovanja. Kriza, nestašice svega i svačega, nisu Bugarinu trke ni bile na pameti. Tako je sve do 2002. godine, kada nastavlja karijeru, uporedo s poslovnim prelaskom u Balkan osiguranje...

„Dobijem od Simketa (Dragan Simić, prim. aut.) neki „pežo 309” i tako počnem reli da vozim, to je 2002. godina. Imali smo tada strašan udes na Fruškoj gori, taj auto smo „potrošili”, ali onda Davor Matošević „iskopa” jednu „seat ibicu”, kod Zakira Okovića u Sarajevu. Trajalo je pogađanje oko trgovine, ali na kraju taj auto stiže u Zemun. Siti smo se navozali s njim, stigla je i vicešampionska titula, baš dobar automobil. Bilo je tu i manjih „izleta” na kružne trke, ali sve do 2006. godine taj „seat” je bio aktuelan na reliju. Jeste meni to sve lepo oko relija, ali me je vukao povratak na kružne i brdske staze. Malo sam te 2006. godine vozio i dve discipline u „VW polo” 1.4, baš je bilo lepo.” – priseća se naš sagovornik.

– Rekao si nam da je te godine i zdravlje popustilo, imao si intervenciju i ugradnju srčanih stentova, to je bio i kraj karijere?

„Jeste. Al’ za malo” – glasno se smeje Jovanović. „Tako sam i ja mislio, al ne lezi vraže. Rekao sam ti već da sam najbolje trkačke godine i najbolje automobile imao za vreme rada i trkanja u Balkan osiguranju. Spreme oni meni oproštaj 2007. godine, kružna trka u Novom Sadu, dali su mi „opel vektru” 1.600 „hobby”. Vozio sam kao u transu, kao da je debi, a ne oproštaj. Uspeo sam da pobedim, i to mi je jedan od najdražih trijumfa.” – ne skida osmeh s lica prisećajući se čuveni Bugarin.

Retko ko ima privilegiju da se pobedom oprosti od trkanja, nije ni čudo što se seća Jovanović svakog detalja te novosadske trke. I danas razmišlja o trkama i tehnici, ali za mlađe generacije.

„Unuk se interesuje za motore, nešto deda i unuk tu petljaju stalno, ima on neki motorčić. Ali ima deda i jedan „VW polo” 1.4... Čisto da znaš. Možda bi tu nešto moglo da se čačne!” – smeška se Bugarin.

Srećom pa je ponoć prošla, vreme je za rastanak. I lepe snove. O još jednom oproštaju možda? Ko zna, Velja je to – ćutljiv, povučen i odjednom iznenadi...

Pusti mene, drži policajca

Tokom bogate karijere Jovanović nije imao mnogo velikih i spektakularnih udesa. Preciznije, samo jedan, ali za pamćenje! Bilo je to na Fruškoj gori, na jednom reliju u automobilu „pežo 309”. U punoj brzini je izleteo i potpuno uništio automobil. Prevrtanje je bilo takvo da su otpala i peta vrata, pored točkova i ostalih „potrošnih” delova karoserije. Srećom, posada je bila neogrebana!„Uh, kad se samo setim, ludilo od udesa! Od auta nisu ostali ni „dugmići”. Izlazimo suvozač i ja, prepipavamo se, gledamo da li ima negde neke otvorene rane ili nekog preloma, manta nam se u glavi, normalno sasvim, ne znam da li smo „došli ili pošli”, što se kaže. Prilaze tu ubrzo hitne službe, vatrogasci za svaki slučaj, a stoji i jedan policajac, koji je gledao izletanje. Prebledeo, ne progovara. Prilaze svi, ispituju nas da li smo dobro, vidim ja onaj „ko spomenik”. Kažem ljudima: „Ma pusti nas, vidi policajca, ubeleo kao zid, samo što se ne sruši.” – priseća je Jovanović.

‍